Antonio Aras

Ulazim na čas. Počinjemo molitvom „Oče naš“. Postavljam pitanje: ,,Koliko su poslušni? Odnosno, koliko slušaju druge?” Kažu: ,,Zavisi od okolnosti i o kome se radi”. Usledilo je još jedno moje pitanje: ,,Kada bi Bog tražio od njih da učine nešto da li bi to uradili?” Jedan od odgovora me je inspirisao da napišem ovaj tekst. ,,Profesore, ja uopšte ne bih imao dilemu ili ne... Šta je sve On za mene učinio!...Pa, šta god da zatraži, ja bih uradio.” A šta je to On uradio za njega??? Pre nekoliko godina sam gledao dokumentarac o tome zašto su Hrista razapeli. Govorili su o čudima koje je činio. U vreme kada je Hristos živeo postojali su i drugi iscelitelji koji su činili razna čuda. Međutim, jedno od čuda koje nikad niko nije učinio, a koje su spomenuli u filmu, jeste „Isceljenje slepoga od rođenja“ (Jevanđelje po Jovanu 9: 1- 41). Do danas nauka nema odgovor na taj problem. I onda je usledio dečakov odgovor kako je rođen slep. Lekari nisu imali odgovor, a ni rešenje z

Ni sam ne znam odakle bih počeo. Tekst je namenjen svima onima koji se BORE za veru. Čim postoji reč borba, onda postoje i zaraćene strane. Na neki način i sam ovaj tekst je borba za veru. :-) ...pre izvesnog vremena sam obišao jedan manastir - Rujno. Tamo je, za one koji ne znaju, sahranjen vladika Hrizostom, episkop žički. O njemu sam i ranije pisao na blogu. Za mene jedan izuzetan čovek i veoma važnu ulogu je odigrao u mom životu. Jedna od stvari koje sam naučio od njega je i kako živeti veru. ( Digresija...kada je prelazio iz banatske u žičku eparhiju, pitao me je...šta si ti Antonije naučio od mene? Moja spontanost ni tada nije izostajala, a ja sam pokazao kako briše ruke. I dan danas ih i ja tako brišem...prst po prst, pa onda komplet ruke. :-) ). Za veru se ne treba boriti, već je živeti. Vera je za svakoga od nas ponaosob, na prvom mestu stvar sopstvenog i ličnog izbora. Ako sam ja hrišćanin pravoslavac, to je moje pravo i moja slobodna volja. To ne znači da bi trebalo d

Pre izvesnog vremena sam slušao Mel Robins na TED Talks   i njeno predavanje o promeni. Jedan deo kome bih se posvetio u okviru ovog teksta jeste pitanje Kako si? Od momenta kada sam ga čuo, kao i njen odgovor na ovo pitanje...svaki put se zapitam, da li ja ljudim govorim istinu kada kažem da sam dobro...odnosno, da li ljudi meni govore istinu kada kažu da su dobro???...a opet...da li sebi govorimo istinu???...odgovor Mel Robins je izgledao ovako „...nisi imao seks četiri meseca..., živiš sa ženom kao sa cimerom...i kažeš da si dobro“. Bilo bi zanimljivo videti reakciju ljudi kada bi nas pitali Kako si?...a mi odgovorili kako smo dobro jer smo imali seks, odnosno nismo ga imali četiri meseca. Ili krenuli da im pričamo o problemima koji nas zaista muče. Krediti u banci, zaduženja, neskladni odnosi...mislim da bi nas ljudi izbegavali u širokom luku... J Ovako, sa osmehom na licu, stisntim ustima, kažemo dobro sam...naravno pre toga hmmmm. No, zašto sada ovo pišem, vratio sam

Tekst je nastao iz razgovora tokom poslednjih nekoliko časova sa meni dragim učenicima. Namenjen je roditeljima, ali i tinejdžerima. Želeo bih da ukažem na glad koja postoji kod tinejdžera, ne za hranom, već za pažnjom, ljubavlju, poštovanjem, podrškom... Poslednji čas sa jednom grupom osmaka...međutm dolaze učenici kojima nisam predavao. Neko od učenika je trebalo da odgovara i popravlja ocene iz pojedinih predmeta. Času prisustvuju četiri đaka. Četvrti je trebalo da sačeka svoju sestru, pa da ne bi bila napolju, dozvolio sam joj da prisustvuje i ona - završava prvi razred. Budući da je mešovita grupa i da je poslednji čas, pitao sam ih kako teku stvari sa pripremama za prijemni ispit. A onda je usledilo pitanje da li im je teško što napuštaju školu? Rekli su da jeste. Je l' razgovarate sa nekim o tome? Pa, ne... Roditelji nas uglavnom pitaju sve što je u vezi sa prijemnim i sada je aktuelna priprema za malu maturu. Razgovaramo o tome kako ćemo se obući. I ranijh godin

Dogodilo se na današnji dan...na dan Svetog cara Konstantina i carice Jelene ...pred kraj večerašnjeg druženja u crkvi Sv. Atanasija Velikog, primetio sam neobično lep zalazak sunca. Puno nekih lepih boja, kombinacija plave i bele. Oblaci sa jedne strane, sa druge strane čisto nebo. Ispod tih oblaka, probijaju se sunčevi zraci. Svašta sam video u tom nebeskom prikazu. Od aždaje do različitih nemani. Zaista sam uživao. Pokušavam sa uslikam prizor, ne ide mi. Memorija na telefonu je puna. Pokušavam da je ispraznim, bezuspešno. Nakon nekoliko pokušaja, uspeo sam da fotografišem. Pohvalio sam se svojim fotografijama na društvenim mrežama. Bilo mi je drago što su ljudi odreagovali. No, dok sam pokazivao mojoj supruzi fotografije, tek sam tada primetio neobičan znak - KRST. U centru svih ovih opisanih zbivanja. Kao da je on izvor sve te svetlosti i oblaka. Bio sam zatečen viđenim. WOW, pomislio sam u sebi. Supruga se setila jedne starije fotogeafije, gde su se sunčevi zraci tako projavi

Ovako komleksan naslov je proizašao iz dva razloga. Nakon nastupa Plejbek teatra u Domu kulture Studentski grad zavredili smo pažnju VICE - a. Tada sam na svojoj stranici na fejsu okačio naslov "Jedan ugao dvougla" i link sa tekstom o Plejbek teatru. https://www.vice.com/rs/article/8xkdj4/kako-izgledaju-vasi-problemi-kada-zavrse-na-pozornici?utm_campaign=sharebutton To me je i podstaklo da napišem tekst o Plejbeku iz drugog - ličnog i subjektivnog ugla. U stvari da na neki način iskažem zahvalnost Bogu što mi je omogućio da postanem član jednog ovakvog teatra. I koliko mi je to pomoglo u integraciji onih delova sebe na koje sam zaboravio. Drugi deo naslova ...Što činiš Toni? ...sa sve crnogorskim akcentom - nekada sam živeo u Podgorici, pa mi je to ostalo još iz tog perioda. Moj odgovor izgleda ovako "znate, predajem veronauku u školi...pored toga radim sa ljudima - bavim se savetovanjem u psihoterapiji...držim predavanja...itd...itd..." Ponekad pomislim sa

Ustajem, spremam se za posao, u školi. Biram šta ću da obučem. Nalazim košulju, crveni džemper i sivkaste pantalone. Uzimam peglu, dugme za prskanje vode nije u funkciji. Na dasci za peglanje navlaka je nova, sa minimalnim tragovima od pregorevanja. Dok se peglam u glavi mi je jedna pesma od Lajbaha, ne znam kako se zove. U pretrazi ukucavam Lajbah, pokušavajući da pronađem pesmu. Konačno sam se odlučio za ponuđenu plejlistu. Prva pesma Accrose the Universe...pomislim kako je lepa melodija...čujem tekst koji kaže ništa neće promeniti moj svet. A onda sa peglom u ruci...a šta ako se za deset godina budem držao za istu peglu i koristio istu dasku, pripremajući se za isti posao. Jeza me je prošla kroz celo telo. Pitam se, da li ću i za deset godina ostati u istoj POZNATOJ ZoNi komfora? ...imam siguran posao, sigurnu platu, pa što bih napušato nešto što mi daje sigurnost. Sledeća pesma ide...LIFE IS LIFE...pa da, to je život je stiglo kao odgovor na moje pitanje. A da li želim da ga ta

                                                            Будући да су Адам и Ева погрешили у рају и да су истерани из њега, Господ никада није напуштао човека. Све што се дешавало у историји Старог и Новог завета је било смислено. Све што је записано у Старом Завету а тиче се доласка Месије се остварило у Новом завету. Господ је установио Тајну вечеру, онако како је Мојсије записао да се то чини. Уместо јагњета које се јело у току пасхалне вечере, Он сам је постао Јагње Божије које је отворило спасење за све људе који верују у њега. Будући да сам добио велику подршку драгих пријатеља поводом интервјуа који сам дао за ПИНК.РС. Одлучио сам да напишем комплетан текст на задату тему. За све оне који нису читали овај интервју навешћу линк на који можете да га прочитате http://pink.rs/vesti/65110/teolog-antonio-aras-za-pink-rs-u-susret-vaskrsu-ako-zaista-od-srca-oprostimo-drugome-to-moze-biti-oslobaajuce-za-nas Уколико вас занима да се детаљније упознате са догађаји