ПАСХА И ТАЈНА ВЕЧЕРА

                                                           

Будући да су Адам и Ева погрешили у рају и да су истерани из њега, Господ никада није напуштао човека. Све што се дешавало у историји Старог и Новог завета је било смислено. Све што је записано у Старом Завету а тиче се доласка Месије се остварило у Новом завету. Господ је установио Тајну вечеру, онако како је Мојсије записао да се то чини. Уместо јагњета које се јело у току пасхалне вечере, Он сам је постао Јагње Божије које је отворило спасење за све људе који верују у њега.

Будући да сам добио велику подршку драгих пријатеља поводом интервјуа који сам дао за ПИНК.РС. Одлучио сам да напишем комплетан текст на задату тему.

За све оне који нису читали овај интервју навешћу линк на који можете да га прочитате

http://pink.rs/vesti/65110/teolog-antonio-aras-za-pink-rs-u-susret-vaskrsu-ako-zaista-od-srca-oprostimo-drugome-to-moze-biti-oslobaajuce-za-nas

Уколико вас занима да се детаљније упознате са догађајима који се тичу Тајне вечере и свега онога што је у вези са њом, онда вас позивам да прочитате текст до краја.

                                               

ПАСХА

„Песах“ потиче од хебрејског „псх“ који се у Старом Завету јавља и са значењем „заштити , спасити“ (Књига пророка Исаије: 31, 5)

Назива се и „Hag haaviv“, празник пролећа или „Hag hamacot“, празник бесквасног хлеба.

У енглеском језику за термин пасха, срећемо passover, што у буквалном преводу значи прелазак, заобилазак.

Повезује се са асирским „pasahu“, а у енглеском језику стоји „to placate“, а једно од значења је обезбедити пристанак противничке стране.

Свако од ових објашњења садржи у себи само део догађаја који је у вези са избављењем Изабраног народа Божијег, Израиља из египатског ропства. Овај догађај је описан у 2. Књизи Мојсијевој и у вези је са рођењем Мојсија. Њега су и поред фараонове заповести да се мушка деца по рођењу бацају у воду ( 2.Мојсијева : 1,22 ), успели да спасу  положивши га у ковчег и бацивши га у реку, где га је пронашла фараонова кћер, узела га са собом и одгојила га је на фараоновом двору (2.Мој. 2; 3 – 10). Мојсије убија једног Мисирца (2. Мојсијева: 2, 12), бива принуђен да бежи и склониште налази у земљи Мадијамској код Јотора првосвештеника. Жени се Сефором, Јоторовом кћери и ту остаје све док му Бог не заповеди да се врати у Мисир и поведе народ у Обећану земљу      ( 2.Мој. 3,18 ). При томе му даје моћи како би народ  поверовао у Онога који га је послао, а за помоћника поставља Арона ( 2.Мој. 4; 10 -16).

По доласку у Мисир, Мојсије са својим братом Ароном, уверава Израиљце у постојаност Онога који јесте ( 2.Мој. 4, 31). Заједно одлазе фараоно и од њега траже дозволу да принесу жртву своме Богу, на три дана хода у пустињу (2.Мој.  5; 1-3 ). Фараон не само да није дао дозволу, већ и повећава обавезе Израиљаца (2.Мој. 5;  6-11 ). Он није попустио и поред чуда које су Мојсије и Арон чинили пред њим ( претварање штапа у змију, воде у крв, изненадна појава жаба, велико помора... 2.Мој. 1-11)). Последња патња за Мисирце је погубљење првенаца мисирских ( 2.Мој. 11,5 ).

Мојсије и Арон добијају заповест од Бога да десетог дана „овог месеца“, „Aviva“( тако су јевреји звали тај месец, а после вавилонског ропства назвали су га халдејским именом Нисан. Он је започињао у време пролећне равнодневнице ), сав Израиљски збор узме једно јагње, здраво , мушко, до године дана и да га чувају до четрнаестога „овога месеца“, када га треба заклати и крвљу његовом  намазати оба довратка и горњи праг на кућама у којима ће јести. Да се једе печено, исте ноћи, са пресним хлебовима и горким зељем, цело, брзо, са штапом у руци и обућом на ногама, јер је пролазак Господњи ( 2.Мој. 12; 1 – 11).

Пошто је сазвао збор, Мојсије наређује свим Израиљцима да закољу пасху и говори им на који начин то треба учинити. Када Господ буде дошао да убије мисирске првенце, заобићи ће куће које буду имале знак од крви на горњем прагу и на оба довратка, што су и учинили. Исте вечери око поноћи побио је Господ све првенце мисирске.Израиљу је тада било дозвољено да напусти Египат (2.Мој. 12; 21-42 ). Господ предаје закон да се пасха светкује  од колена до колена, као и начин на који се то треба чинити ( 2. Мој. 12; 42-51). На основу стихова из 2.Мој. 12, 15 може се закључити да им Господ заповеда да прослављају два празника међусобно повезана.

Пасху – у знак сећања на Поседњу вечеру и дан када је Господ мимоишао куће јеврејске.

И други Празник пресних хлебова ( хлеб без квасца) – знак сећања на прве дане путовања када је хлеб који је прављен из журбе, једен.

Израиљци су наставили да славе Пасху, о чему имамо сведочанства кроз цео Стари и Нови завет. ( 4. Мој. 9: 1-5 ; Исаија 5, 10; 1. Царевима 9,25 ; 2.Царевима 23: 21-23 ; Јездра 6, 19; Матеј 26: 17 – 28; Марко 14: 12 -24; Лука 22: 7-20; Дела Апостолска 12: 3-4).

Најзначајније чување обичаја у вези са прославом ПАСХЕ јесте уклањање Hameca из кућа. Hamec је један од пет врста зрна које се помиње у Библији као зрна која расту у Изабраној земљи, која долазе у контакт са водом. Пет врста зрна су : пшеница, овас, раж, јечам и пира – подврста пшенице. Било која врста хране која садржи део ових састојака конституише Hamec, са значењем „квасно“ у јеврејском језику, је забрањен у време празника Пасхе.

Пошто је куће очишћена приступа се припреми најсвечанијег оброка тзв. Pesah Sidera, што у преводу са јеврејског значи ред. Специфичан низ информација о којима се мора дискутовати по одређеном реду. Текст Pesah Sidera је записан у књизи која се зове Hagadah. Садржај би се могао сумирати на следећи начин: Kaddesh, Urechatz, Karpas, Yachatz; Maggid, Rachatz, Motzi, Matzah, Marror, Korech, Shulchan Orech, Tzafun, Barech, Hallel, Nirtzah.

Kadesh – Освећење

Призивање Божијег благослова преко вина за време празника. Вино је попијено, а друга чаша је напуњена.

Urechatz: Прање

Прање руку без благослова у припреми једења Karpasa

Karpas: Биљка

Биљка ( обично першун ) потопљена у сланој води и поједена. Биљка симболизује понизност јеврејског народа, а слана вода - сузе као резултат ропства.

Yachatz: Ломљење

Један од три Маtzaha ( бесквасни хлеб ) je поломљен. Део је враћен на гомилу, а део је постављен са стране за афикомен.

Мaggid: Прича

Препричавање приче Излазка из Египта и прва Пасха. Овај део почиње са најмлађом особом која поставља четири питања. Четири питања позната као Mah Nishtanah ( Зашто је ово другачије?), су прве речи од четири питања. На крају Маggida изговара се благослов преко друге чаше вина, која се потом испија.

Rachatz: Прање

Друго прање руку, овога пута са благословом, као припрема за једење Маtzaha.

Motzi: Благослов преко продукта од жита

Motzi: Благослов преко продукта од жита

То је општи благослов за хлеб и житне продукте, употребљене као оброк, који се изговара преко Маtzaha.

Matzah: Благослов преко Matzahа

Специфични благослов за Matzah је изговорен и један његов део је поједен.

Маrror: Горко биље

Благослов се изговара преко горког биља ( уобичајено преко рена, по неки пут зелена салата), које се поједе. Ово симболизује горчину ропства. Маrror је умочен у Charoset, мешавину јабука, лешника, цимета и вина, који симболизује малтер који су употребљавали Јевреји за време њиховог ропства. Примећује се две горке биљке на sider тањиру: Једна са епитетом Maror и друга са епитетом Chazeret. Marror се употрбљава за Marror, а Chazeret ће бити употребљен за  Korech.

Korech: Сендвич

Раби Хилел је био мишљења да се Marror једе заједно са Matzah и с оним што се нуди за Пасху у сендвичу. Од његовог времена једе се део Маrrora на комаду Matzaha  са Charosetom.

Shulchan Orech: Вечера

Свечани оброк је поједен. Нема нарочитих захтева шта да се једе за време овог оброка (наравно, hametz не може бити поједен).

Tzafun: Афикомен

Комад Мatzaha, остављен са стране, једе се као „дезерт“ – последњи оброк.

Barech: Благослов после оброка

Чаша вина је насута и Birkat Ha – mazon (благослов после оброка ) је изговорен. На крају благослов преко треће чаше је изречен и она је попијена. Четврта чаша је напуњена, укључујући чашу постављену за пророка Елијаха, за кога се претпоставља да је Месијин гласник, и који ће доћи за време Пасхе.

Hallel: Хвала

Неколико псалама се изговара, затим следи благослов преко последње чаше вина која се испија.

Nirtzah: Затварање

Једноставан исказ да је sider комплетиран, са жељом да се Пасха следеће године слави у Јерусалиму као и то да Месија дође следеће године.

Пасхална вечера није сматрана меморијалном већ нечим што поново преживљава нешто. Јеврејски језик ово дозвољава, јер нема реч за историју и не прави разлику између прошлости и садашњости. Модерни јеврејски језик користи реч historiah коју су преузели од Грка. Класични јеврејски језик је користио реч и концепт сећања „Историја је нешто што се десило неком другом, а сећање је нешто што се десило мени“. Сећање је Zecher на јеврејском и односи се на концепт очувања породичне линије кроз мушке наследнике, сећања, присећања и поседовања имена „ако заборавиш или изгубиш име, изгубиш и сећање“.

Пасха није било само сећање на догађај спасења изведеног од Господа у корист генерација Изласка, била је и есхатолошки догађај спасења који ће се десити. Пасха је постала антиципација и гаранција наде за месијанско спасење јеврејског народа.

                                                 Tајна вечера

Управо је овакав начин празновања Пасхе био основа за Последњу или Тајну вечеру Господњу.

Тајна вечера није била обична вечера, већ је имала пасхални карактер. Неколико сегмената из јеванђеља нам указује на ту чињеницу. Прање ногу по вечери које се помиње у Јеванђељу по Јовану  ( Јн. 13: 4 -12 ) није било обично, свакидашње прање, већ подсећа на оно које се врши са благословом – rachatz пре узимања matzaha,  пошто је део matzaha поједен, а део се оставља за афикомен. Занимљиво је на који начин Исус указује на онога кој ће га издати „који умочи са мном руку у зделу“ (Матеј 26, 23). Наиме, Христови савременици, Јевреји употребљавали су кашике и виљушке и само у једном случају – за пасхалном трпезом – користили су примитивни начин једења који су преузели од својих предака.

 У верзији Јовановог јеванђеља, када Исус говори о ономе ко ће га издати, каже да је Исус умочио         ( Јован 13, 26), што би требало да значи комад салате или неке друге горке биљке, а не комад хлеба како је било често тумачено. Може се претпоставити да је пре благосиљања хлеба и чаше, управо таква врста умакања, која је присутна на пасхалној вечери, била присутна и на Тајној вечери. После умивања свечани оброк је поједен. На столу је остао афикомен, последњи оброк. Сви су изгледи да је управо он послужио Господу као онај хлеб који ће Он назвати својим телом. Потврде налазимо у исказима јеванђелиста Матеја, Марка и Луке о томе да је Христос благословивши, преломио тај хлеб. Према Талмуду, на пасхалној трпези ломио се само афикомен, док су се остали хлебови ломили без обреда ломљења.

„А тако исто и чашу по вечери говорећи...“ ( Лука 22, 20), на основу овог стиха може се закључити да је Исус дао хвалу над трећом чашом. Благослов над њом се изговарао на крају пасхалне вечере. Прво би била усута трећа чаша вина, потом би се изговарао благослов после вечере, а затим и над чашом, после кога се испија. Пошто је за време пасхалне вечере служена и четврта и пета чаша, на основу стиха „ Кажем вам да од сада нећу пити од овога рода виноградарскога...“ ( Матеј 26, 29), закључује се да Исус одбија да попије четврту чашу вина.

У јевађељу по Јовану , помиње се дуг Исусов говор (Јн. 14 – 18) пре напуштања места где се одвијала Тајна вечера. Традиционално, јевреји причају о Богу кроз нелколико сати. По завршетку вечере, отпојали су хвалу и изашли на Маслинску гору. Исто као и на крају пасхалне вечере после које се изговарао Hallel, највероватније су то били псалми 113 и 114.

Будући да је Исус дошао да испуни закон, а не да га укине, Исус је прославио пасху на дан када је то Бог заповедио Мојсију, а то је „10. дана овог месеца сваки нека узме јагње...“ (2.Мојсијева 12, 4)... „и нека га чува до 14. дана овог месеца, а тада свеколики збор Израиљев нека га закоље увече...и нека једу месо исте ноћи на ватри печено с хлебом пресним  и са зељем горким нека га једу“ ( 2. Мојсијева 12: 6 – 8). „14. дана првога месеца је пасха Господња“ (3. Мојсијева 23, 5). „А 15 дана истог месеца је празник пресних хлебова Господу“( 3. Мојсијева 23, 6 ). Господ заповеда  да се пасха слави у одређено време ( 4. Мојсијева 9: 1 – 5 ). Отуда јеванђелисти Матеј, Марко и Лука бележе када ученици питају „где хоћеш да ти зготовимо пасху“ ( Матеј 26, 17; Марко 14, 7; Лука 22,7), милсећи на пасху онако како Бог заповеда Мојсију. Јеванђелист Матеј будући јеврејин сигурно да је добро познавао обичаје и није огао да погреши приликом описа Тајне вечере, јер је и сам присуствовао истој. Јеванђелист Јован бележи приликом Исусовог вођења од Кајафе, у судницу „...да нису хтели да уђу у судницу да се не би опоганили, него да би могли јести пасху“. Закључује се да Јевреји још увек нису јели пасху, већ да би требало тек да је једу. Могуће да је Јован имао у виду прославу пасхе онако како су је тренутно славили, јер по извештају Јосифа Флавија у првом веку су пасхалну јагњад убијали од  9. – 11. сата, што би одговарало нашем пд три до пет поподне. Код јеванђелиста се нигде не помиње пасхално јагње, а требало би, будући да је оно саставни део пасхалног оброка. У то време јагњад су се клала у јерусалимском храму. Када би се клало раније, вероватно би они који би тако нешто учинили, наишли на осуду. Свештеници тако нешто не би дозволили. Господ Исус Христос установљава Тајну вечеру на начин како је то Мојсије заповедио. Он сам постаје наша пасха  ( 1. Коринћанима 5, 7), а умире оног тренутка када су почела да се кољу јагњад у јерусалимском храму.