PLEJLISTA
Ustajem, spremam se za posao, u školi. Biram šta ću da obučem. Nalazim košulju, crveni džemper i sivkaste pantalone. Uzimam peglu, dugme za prskanje vode nije u funkciji. Na dasci za peglanje navlaka je nova, sa minimalnim tragovima od pregorevanja. Dok se peglam u glavi mi je jedna pesma od Lajbaha, ne znam kako se zove. U pretrazi ukucavam Lajbah, pokušavajući da pronađem pesmu.
Konačno sam se odlučio za ponuđenu plejlistu.
Prva pesma Accrose the Universe...pomislim kako je lepa melodija...čujem tekst koji kaže ništa neće promeniti moj svet. A onda sa peglom u ruci...a šta ako se za deset godina budem držao za istu peglu i koristio istu dasku, pripremajući se za isti posao. Jeza me je prošla kroz celo telo. Pitam se, da li ću i za deset godina ostati u istoj POZNATOJ ZoNi komfora? ...imam siguran posao, sigurnu platu, pa što bih napušato nešto što mi daje sigurnost.
Sledeća pesma ide...LIFE IS LIFE...pa da, to je život je stiglo kao odgovor na moje pitanje. A da li želim da ga takvog živim?
Konačno i pesma koju sam tražio...The Whitseblowers...počinjem da zviždim...pa dobro mi je ovako, što bih se stresirao. A onda mi nailazi vizija za deset godina - sa istom peglom i daskom.
To je ono što zaista ne želim, a da bih to prevazišao potreban mi je izlazak iz poznatog u nepoznato. Dozvola da uspem da je to OK, a isto tako i da je neprijatnost OK. Jer ako se zbog neprijatnosti ne izlažemo, u njenom prevazilaženju, ostaćemo do kraja života u onoj istoj zoni komfora.
...i pitanjem da li sam mogao drugačije?
Konačno sam se odlučio za ponuđenu plejlistu.
Prva pesma Accrose the Universe...pomislim kako je lepa melodija...čujem tekst koji kaže ništa neće promeniti moj svet. A onda sa peglom u ruci...a šta ako se za deset godina budem držao za istu peglu i koristio istu dasku, pripremajući se za isti posao. Jeza me je prošla kroz celo telo. Pitam se, da li ću i za deset godina ostati u istoj POZNATOJ ZoNi komfora? ...imam siguran posao, sigurnu platu, pa što bih napušato nešto što mi daje sigurnost.
Sledeća pesma ide...LIFE IS LIFE...pa da, to je život je stiglo kao odgovor na moje pitanje. A da li želim da ga takvog živim?
Konačno i pesma koju sam tražio...The Whitseblowers...počinjem da zviždim...pa dobro mi je ovako, što bih se stresirao. A onda mi nailazi vizija za deset godina - sa istom peglom i daskom.
To je ono što zaista ne želim, a da bih to prevazišao potreban mi je izlazak iz poznatog u nepoznato. Dozvola da uspem da je to OK, a isto tako i da je neprijatnost OK. Jer ako se zbog neprijatnosti ne izlažemo, u njenom prevazilaženju, ostaćemo do kraja života u onoj istoj zoni komfora.
...i pitanjem da li sam mogao drugačije?
Primjedbe
Objavi komentar