Dragim tinejdžerima i njihovim roditeljima...
Tekst je nastao iz razgovora tokom poslednjih nekoliko časova sa meni dragim učenicima.
Namenjen je roditeljima, ali i tinejdžerima. Želeo bih da ukažem na glad koja postoji kod tinejdžera, ne za hranom, već za pažnjom, ljubavlju, poštovanjem, podrškom...
Poslednji čas sa jednom grupom osmaka...međutm dolaze učenici kojima nisam predavao. Neko od učenika je trebalo da odgovara i popravlja ocene iz pojedinih predmeta. Času prisustvuju četiri đaka. Četvrti je trebalo da sačeka svoju sestru, pa da ne bi bila napolju, dozvolio sam joj da prisustvuje i ona - završava prvi razred.
Budući da je mešovita grupa i da je poslednji čas, pitao sam ih kako teku stvari sa pripremama za prijemni ispit.
A onda je usledilo pitanje da li im je teško što napuštaju školu?
Rekli su da jeste.
Je l' razgovarate sa nekim o tome?
Pa, ne...
Roditelji nas uglavnom pitaju sve što je u vezi sa prijemnim i sada je aktuelna priprema za malu maturu. Razgovaramo o tome kako ćemo se obući.
I ranijh godina sam primećivao anksioznost kod osmaka, kao i kod srednjoškolaca koji završavaju školu. Da, zaboravio sam i četvrtake...Svaki od tih prelaza je prilično stresan za svakog pojedinca, kao i za generaciju kojoj pripada. No, sve se nekako prelazi preko toga, iz mog ugla nekako olako. Podseća me na kako je kod nas u našem podneblju zastupljeno to da nas često pitaju da li smo gladni? Zasigurno je to posledica vremena u kojima smo živeli i u kojima živimo...i mi i roditelji naši.
A onda ako smo najedeni, mirni smo...jer je bitno da nismo gladni.
A šta je sa pitanjem kako se osećaš? Da li ti je teško što napuštaš školu? Zbog čega?
Ta pitanja su zaboravljena.
Bitno je da se prijemni dobro uradi, da se nakupe poeni za željenu školu i to je to.
A u tom procesu je gomila emocija, anksioznosti, neizvesnosti...i pitanje "Šta ako?"
E O TOME KAKO SE OSEĆAJU BI TREBALO DA RAZGOVARATE DRAGI RODITELJI. Jer oni imaju masku, kako su odrasli i kako mogu svašta da iznesu i da im nije potrebna pomoć. Ne žele da pokažu da im je teško, jer možda mogu da ispadnu slabići. A možda i da ne opterećuju vas, koji ste i ovako preopterećeni sa svim i svačim.
IZDVOJTE VREME za njih. Za trenutak ostavite svoje brige i pokušajte da doprete do njihovih srca. Zagledajte ih kao da nemaju tu masku. Vidite šta je to u njima. Koje su im autentične potrebe? Poslušajte ih! Pokušajte da ih razumete.
A šta je ono što je njima potrebno...???
Jednostavno je...ne košta...i ne traži čak ni mnogo vremena.
Naime, nedavno sam pravio evaluaciju svojih časova sa učenicima od V-VIII razreda. Pitao sam ih koju mi ocenu daju?
...uglavnom petice! :-)
A za šta?...pitao sam ih...
E u ovim njihovim odgovorima, nalaze se uputstva za razgovor sa njima.
Razumevanje...dobro ste nas razumeli.
Slušanje...umete da nas saslušate i sve naše potrebe ispratite.
Podrška...jedan deo učenika je reako da su dobili više podrške od mene, nego kod kuće.
Ohrabrivanje...
DAKLE RAZUMITE, SLUŠAJTE, PODRŽITE, OHRABRITE vaše tinejdžere!
To su deca koja su puna emocija, samo što nekada ne znaju da ih kanališu i tu dolazi do nesporazuma.
Lično ih doživljavam kao da su oni ti koji imaju snage da izraze bunt. On kao da je naš, ali smo mi odavno izgubili snage za istim...kao da su tinejdžeri glasnogovornici nekog našeg bunta. Bunt je OK, sve dok se iskazuje na način koji ne povređuje druge ljude.
DOZVOLITE IM DA POGREŠE!
Jednom prilikom kada sam sa svojim prijateljem i kolegom Urošem radio trening Asertivnosti za učenike sedmog i osmog razreda. Na kraju u evaluaciji nam je jedna učenica napisala...
"Došla sam ovde da ne bih išla na dva časa, ali odlazim radosna...jer sam saznala - DA IMAM PRAVO DA POGREŠIM."
Kako se primiče kraj školske godine za sve prelazne razrede...tako kod svih primećujem potrebu da se igraju. Sećam se jedne grupe četvrtaka srednjoškolaca koja je za vreme velikog odmora igrala karte, kao i njihovog pitanja da nastave i tokom časa. To sam čuo kao vapaj njihov - a je l' možemo mi da se igramo i da osanemo još neku godinu ovde.
Osetio sam njihovu anksioznost od novog, neizvesnog, od upisa na fakultet-koji će biti, ili neće!
Da se vratim na početak priče i poslednjeg časa...pošto su podelili kako da im je teško što napuštaju školu...ne mogu da se setim kako smo došli do pitanja koje se tiče mašte...
Da li vi maštate draga deco?
A ne...
Pa ja sam moju maštu zakopala još u petom razredu.
Ja pokušavam da je dozovem, ali mi ne ide.
Učenica prvog razreda je odgovorila da mašta i nema problema sa tim.
I to je ono što me pomalo i ljuti...primetio sam da učenici od 1 - 4 razreda nemaju problema sa kreativnošću i spontanošću. No, kasnije retko ko i u maloj meri zadržava.
Kada prestanemo sa maštom, kao da se pretvaramo u robote...nakako nam ta mašta daje odliku da smo slobodna bića. Ukoliko bi je češće koristili u svakodnevnom životu i crpeli kreativnost i spontanost iz nje, pa život bi nam bio kud i kamo lakši. Tako bi i sami negovali naše unutrašnje slobodno dete koje to čini - mašta. A ako ga ugušimo, šta smo postigli!
DRAGA DECO - odrastanje ne znači da bi trebalo da prestanete da maštate.
DRAGI RODITELJI dozvolite deci da maštaju.
I na kraju sve ovo što sam napisao bi bilo besmisleno, ako nema LJUBAVI......ljubavi prema Bogu i prema bližnjima.
Kako kaže apostol Pavle u svojoj Himni ljubavi "Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam,onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči."
LJUBAV SE NE PODRAZUMEVA, ONA SE POKAZUJE.
Pokažite jedni drugima ljubav svakodnevno.
Namenjen je roditeljima, ali i tinejdžerima. Želeo bih da ukažem na glad koja postoji kod tinejdžera, ne za hranom, već za pažnjom, ljubavlju, poštovanjem, podrškom...
Poslednji čas sa jednom grupom osmaka...međutm dolaze učenici kojima nisam predavao. Neko od učenika je trebalo da odgovara i popravlja ocene iz pojedinih predmeta. Času prisustvuju četiri đaka. Četvrti je trebalo da sačeka svoju sestru, pa da ne bi bila napolju, dozvolio sam joj da prisustvuje i ona - završava prvi razred.
Budući da je mešovita grupa i da je poslednji čas, pitao sam ih kako teku stvari sa pripremama za prijemni ispit.
A onda je usledilo pitanje da li im je teško što napuštaju školu?
Rekli su da jeste.
Je l' razgovarate sa nekim o tome?
Pa, ne...
Roditelji nas uglavnom pitaju sve što je u vezi sa prijemnim i sada je aktuelna priprema za malu maturu. Razgovaramo o tome kako ćemo se obući.
I ranijh godina sam primećivao anksioznost kod osmaka, kao i kod srednjoškolaca koji završavaju školu. Da, zaboravio sam i četvrtake...Svaki od tih prelaza je prilično stresan za svakog pojedinca, kao i za generaciju kojoj pripada. No, sve se nekako prelazi preko toga, iz mog ugla nekako olako. Podseća me na kako je kod nas u našem podneblju zastupljeno to da nas često pitaju da li smo gladni? Zasigurno je to posledica vremena u kojima smo živeli i u kojima živimo...i mi i roditelji naši.
A onda ako smo najedeni, mirni smo...jer je bitno da nismo gladni.
A šta je sa pitanjem kako se osećaš? Da li ti je teško što napuštaš školu? Zbog čega?
Ta pitanja su zaboravljena.
Bitno je da se prijemni dobro uradi, da se nakupe poeni za željenu školu i to je to.
A u tom procesu je gomila emocija, anksioznosti, neizvesnosti...i pitanje "Šta ako?"
E O TOME KAKO SE OSEĆAJU BI TREBALO DA RAZGOVARATE DRAGI RODITELJI. Jer oni imaju masku, kako su odrasli i kako mogu svašta da iznesu i da im nije potrebna pomoć. Ne žele da pokažu da im je teško, jer možda mogu da ispadnu slabići. A možda i da ne opterećuju vas, koji ste i ovako preopterećeni sa svim i svačim.
IZDVOJTE VREME za njih. Za trenutak ostavite svoje brige i pokušajte da doprete do njihovih srca. Zagledajte ih kao da nemaju tu masku. Vidite šta je to u njima. Koje su im autentične potrebe? Poslušajte ih! Pokušajte da ih razumete.
A šta je ono što je njima potrebno...???
Jednostavno je...ne košta...i ne traži čak ni mnogo vremena.
Naime, nedavno sam pravio evaluaciju svojih časova sa učenicima od V-VIII razreda. Pitao sam ih koju mi ocenu daju?
...uglavnom petice! :-)
A za šta?...pitao sam ih...
E u ovim njihovim odgovorima, nalaze se uputstva za razgovor sa njima.
Razumevanje...dobro ste nas razumeli.
Slušanje...umete da nas saslušate i sve naše potrebe ispratite.
Podrška...jedan deo učenika je reako da su dobili više podrške od mene, nego kod kuće.
Ohrabrivanje...
DAKLE RAZUMITE, SLUŠAJTE, PODRŽITE, OHRABRITE vaše tinejdžere!
To su deca koja su puna emocija, samo što nekada ne znaju da ih kanališu i tu dolazi do nesporazuma.
Lično ih doživljavam kao da su oni ti koji imaju snage da izraze bunt. On kao da je naš, ali smo mi odavno izgubili snage za istim...kao da su tinejdžeri glasnogovornici nekog našeg bunta. Bunt je OK, sve dok se iskazuje na način koji ne povređuje druge ljude.
DOZVOLITE IM DA POGREŠE!
Jednom prilikom kada sam sa svojim prijateljem i kolegom Urošem radio trening Asertivnosti za učenike sedmog i osmog razreda. Na kraju u evaluaciji nam je jedna učenica napisala...
"Došla sam ovde da ne bih išla na dva časa, ali odlazim radosna...jer sam saznala - DA IMAM PRAVO DA POGREŠIM."
Kako se primiče kraj školske godine za sve prelazne razrede...tako kod svih primećujem potrebu da se igraju. Sećam se jedne grupe četvrtaka srednjoškolaca koja je za vreme velikog odmora igrala karte, kao i njihovog pitanja da nastave i tokom časa. To sam čuo kao vapaj njihov - a je l' možemo mi da se igramo i da osanemo još neku godinu ovde.
Osetio sam njihovu anksioznost od novog, neizvesnog, od upisa na fakultet-koji će biti, ili neće!
Da se vratim na početak priče i poslednjeg časa...pošto su podelili kako da im je teško što napuštaju školu...ne mogu da se setim kako smo došli do pitanja koje se tiče mašte...
Da li vi maštate draga deco?
A ne...
Pa ja sam moju maštu zakopala još u petom razredu.
Ja pokušavam da je dozovem, ali mi ne ide.
Učenica prvog razreda je odgovorila da mašta i nema problema sa tim.
I to je ono što me pomalo i ljuti...primetio sam da učenici od 1 - 4 razreda nemaju problema sa kreativnošću i spontanošću. No, kasnije retko ko i u maloj meri zadržava.
Kada prestanemo sa maštom, kao da se pretvaramo u robote...nakako nam ta mašta daje odliku da smo slobodna bića. Ukoliko bi je češće koristili u svakodnevnom životu i crpeli kreativnost i spontanost iz nje, pa život bi nam bio kud i kamo lakši. Tako bi i sami negovali naše unutrašnje slobodno dete koje to čini - mašta. A ako ga ugušimo, šta smo postigli!
DRAGA DECO - odrastanje ne znači da bi trebalo da prestanete da maštate.
DRAGI RODITELJI dozvolite deci da maštaju.
I na kraju sve ovo što sam napisao bi bilo besmisleno, ako nema LJUBAVI......ljubavi prema Bogu i prema bližnjima.
Kako kaže apostol Pavle u svojoj Himni ljubavi "Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam,onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči."
LJUBAV SE NE PODRAZUMEVA, ONA SE POKAZUJE.
Pokažite jedni drugima ljubav svakodnevno.
Dragi Toni, hvala ti na ovom divnom, zivotnom, iskrenom tekstu! Toliko vaznih, a zanemarenih tema si pokrenuo...Vaznost kontakta sa emocijama, vaznost prave bliskosti sa roditeljima, znacaj i znacenje sposobnosti za mastanje, za igru i kreativnost... Povezujem procitano sa vecinom adolescenata koji dolaze na savetovanje ili psihoterapiju. To su upravo problemi sa kojima se oni suocavaju, koji cine da se osecaju usamljeno, neshvaceno, bez samopouzdanja i slicno, naglasenije nego sto je to ocekivano za njihov razvojni period.
OdgovoriIzbrišiNadam se da ce sto veci broj roditelja procitati tekst i razmisliti o napisanom.
Koliko god da su veliki zahtevi modernog doba i drustva, kakvi god izazovi da stoje pred nama, sve je premostivo i sve je mnogo lakse, kada oko sebe imamo okruzenje koje je spremno da saslusa, podrzi, ohrabri...bas kao sto ti rece, Toni.
Verujem kakva je blagodat biti tvoj ucenik ☺
Draga Marija, hvala ti na ovom dragocenom komentaru.
OdgovoriIzbriši