Zahvalnost Sv. Vasiliju Ostroškom

                                                                                                   

Додај наслов

              

Razmišljao sam danas, da li  uopšte da napišem jedan tekst o Sv. Vasiliju, ili ne. A onda sam sebi rekao, a zašto ne bih. Ako je iko zaslužio da napišem neko slovo o njemu. Onda je to on. 

Sedim večeras i prisećam se stvari iz prošlosti. Sve je počelo prethodne noći prilokom pretraživanja slika. Dugo ih nisam otvarao. Sada znam i zašto.Teško mi je zato što nema meni nekih dragih ljudi. A večeras sebi postavljam pitanje, mogao sam i ja da budem drag čovek negde u nekom folderu. 

I nakon ovog pasusa mi ponestaju reči. S jedne strane dragih ljudi, nema, a to mi mnogo teško pada. A sa druge strane ja sam još uvek ovde. A mogao sam da ne budem. 

(digresija)

Mič Elbom i njegova knjiga "Petoro ljudi koje srećeš u Raju"mi je pomogla da razumem zašto umiremo onda kada baš umiremo. 

Da bismo sačekali nekoga od onih koji će doći posle nas. Da bismo im olakšali da razumeju sopstveni život, kao i neke nejasne stvari koje su se dešavale tokom života. A tek nakon smrti postaju jasne.

Upravo mi se javlja jedno pitanje, a kojih će mojih petoro ljudi da bude, koji će me čekati u raju. (ova tema će sigurno biti u nekom od narednih tekstova).

Danas sam nekako previđao da je crveno slovo, Sveti Vasilije Ostroški. Sve sam po kući radio. Po neko me podseti, čestitajući mi praznik. Odgovaram sa : "Hvala .Takođe.". Bez nekog velikog udubljivanja i nastavljam po svome. Svakodnevni poslovi. Na kraju dana, moji otišli na spavanje Ostao sam sam. Pogledam po sobi, na zidu je ikona Svetog Vasilija Ostoroškog. Odlučio sam da upalim kandilo, koje odavno nisam palio. Skuvao sam čaj, kako bih se pripremao za čitanje. Vraća mi se misao na Svetog Vasilija i na to kako sam današnji dan prevideo. A prevideo sam ga iz istog onog razloga zbog koga nisam otvarao slike. Zato što mi je teško. 

( Pišem, brišem, hvatam sebe, kako pišem izokola i izbegavam da pređem na stvar. Mnogo mi je teško).

Teško mi je da pišem o stvarima koje su se desile, a želim. Iz raznih uglova sam ih obrađivao, ali nikada iz ovog. Pisanje oslobađa.

Nisam siguran kako da počnem, u drugom ili u trećem licu. Da li da opisujem događaje ili direktno da mu se obratim. 

Drago mi je što sam na svom hrišćanskom putu imao priliku prvo tebe da sretnem i tebe da upoznam. Bio sam mlad i mnoge stvari nisam razumeo. Sada mogu reći da sam zaista zahvalan Bogu da sam krenuo od tebe. Tu kod tebe sam upoznao i svog prvog duhovnika, možda i jedinog. Susreti sa njim su ostavili neizbrisiv pečat mog duhovnog razvoja. Ljudski rečeno, baš sam imao sreće. Kasnije i na fakultetu i van njega, naslušao sam se priča o raznim duhovnicima, onima dobrim, a i onima koji su uništili ljudske živote. Otac Lazar je bio oličenje ljudske i božanske dobrote i ljubavi.

A onda sa svojih 16 godina, dolazim ti sam, tu kod tebe, da tražim nešto. Ni sam ne znam šta. No, ti si već znao. Tražio sam ti život. Makar još neki dan. 

Onaj ko tebi traži jednom pomoć, ne mora više da te vuče za rukav, jer si ti tu. Bio si sa mnom svo to vreme, dok je bolest trajala. Dobio sam borbu. Tj.,dobili smo je. I ne samo da si mi poklonio još neki dan, već decenije. Završen fakultet, suprugu, pa evo sada i Petru.

Na svemu ti hvala, a na njoj posebno. Da, i za nju smo dolazili. Tražili smo. Ja sam u fazonu, da ne tražim, jer Bog je svuda prisutan. Ako hoće nešto da učini, On će to uraditi i ovde na Galenici. NIsam hteo da idem i da tražim. Molio se jesam. A od tebe se nisam libio da tražim. Onako, direktno. Da, i stigla je. 

Ovo su dva ključna događaja, a bilo ih je još.

I onda kada me neko pita da li čuda postoje. Hmmmm...

Čuda su svakako lična stvar za svakoga od nas. Ja ih volim.

Hvala ti Sveti Vasilije na svemu što si činio i što činiš za mene.

P.S. Nadam se još nekoj deceniji.

#vera #nada #ljubav #zahvalnost #svetivasilijeostroski #hriscanstvo