Antonio Aras

Uzeo bi nož ( mislim da je bio nož) Kucnuo bi u čašu. Čulo bi se "Molitvama svetih otaca naših Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas". To bi bio znak da možemo da se poslužimo sa vinom. Prethodni tekst koji sam objavio na blogu je na neki naöin bio uvod za ovaj koji ćete upravo čitati. Ne mogu se otrgnuti mišlju da je prošlo osam godina od kada ste nas napustili. Svakako ću to reći i sledeće godine. Možda ću napisati tekst na istom ovom blogu. Okačiti objavu na fejsu  Vama u čast i spomen. Svakako spomen ljudski je ograničen na nekoliko decenija, a Božiji je večan. On te je već spomenuo. U to ne sumnjam.  I kao što si nam za života pričao svoje životne anegdote o ljudima koje si upoznao, uvek sa jednakom radošću i smehom. To je bilo toliko živopisno da sam imao utisak da sam oca Makarija iz Dečana i lično znao. Kao što ste o njemu pričali uvek sa jednakom radošću, nakon osam godina, a biće ih još, prisećam se anegdota koje smo imali mi, privilegovani, da budemo prihvaćen

Kako se približava 18. decembar, uvek se javlja neka nostalgija. Iako je prošlo osam godina, tuga se pojavljuje. U stvari neki žal. I glas unutar sebe, a verujem i ne samo sebe. Glas koji govori, pa mogao je još koju godinu da poživi. Šta je tu je. Nastavlja svakako da živi u srcima nas koji smo ga voleli.  Nostalgija se pojavljuje. Nekako kroz stvari bivaju oživljene one koje smo zaboravili i da su se događale.  A u kakvoj je vezi naslov teksta sa nostalgijom i crvenim koferčetom, pročitaćete u nastavku teksta. Danas sređujemo stvari. Nailazim na crvreno koferče. Koferče za kozmetiku. Isto takvo sam imao kada sam bio mali. Bio sam dobro i lepo vaspitano dete. Sa autentičnim momentima, koje je posmatrače  ostavljalo bez kometara.  Crveno koferče sam dobio od tetke. U njemu su bile uglavnom kockice. Došao bih u malu tetkinu sobu. To je srednja soba kuće gde smo živeli. Došao bih sa svojim koferčetom. Stavio bih ga na sredinu sobe. Seo bih ispred njega. Samo bih ga okrenuo naopako. Kocki

  Druga Božja zapovest nam kaže da ako ne volimo sebe, ne možemo ni drugoga. Drugom Božjom zapovešću započinjem ovaj tekst o odnosu prema sebi i hrani koju uzimamo. Jutros sam odlučio da trčim do prodavnice, ukupno 3 km. U povratku sam imao u rancu namirnice, težine 2 kg. Do prodavnice sam nekako lagano istrčao. U povratku mi je bilo teže. Teže zbog čega, pitao sam se? Zbog par kilograma u rancu. A sećam se onih priča koje mi nikako nisu prijale To je kada neko kaže, uzmi nekoliko kg u jednoj i u drugoj ruci, pa vidi šta znači imati višak kilograma. Naravno, da se nisam ni osvrnuo na takve komentare. Međutim, danas sam ih se setio. Koliko godina sam opterećivao, svoje telo, srce, kolena, sa oko 25 procenata većom težinom. Sebi bih znao da kažem, kako je to mogu. A Šta sam mogao, da jedem. Hranom je najlakše zadovoljiti svoje potrebe, svoje strahove, svoje anksioznosti. Mnogo je teže pitati se zašto to radimo sebi, nego jesti. Teško je doći u kontakt sa nekim zaboravljenim stvarima,

  U ovom tekstu bih se po z abavio temom zašto jedemo. Preciznije o emocionalnoj nelagodnosti, prisutnoj u nama, koju pokušavamo da prevaziđemo hranom. Majkl Bruan i njegov Proces prisutnosti me je podstakao na pisanje ovog teksta. K ad god imamo emocionalnu nelagodu, proizveden u iznutra, nekom prošlošću, ako pokušamo tu vatru da ugasimo nekim spoljašnjim faktorom, u gasić emo je , ali privremneo. Doći će novi požar, podstaknut nekim novim okidačem, koji ćemo mi gasiti na uobičajen način . To je neprekidna, nevidljiva borba. U suštini, ne treba da se borimo, niti utehu samo da tražimo u spoljašnjim stvarima. Potrebno je okrenuti se unutar sebe. To su oni momenti kada ostanmeo sami i ne znamo šta ćemo sa sobom. Uznemireni smo zbog nečega, a ne znamo zbog čega. E te momente bi trebal o da is koristimo i proverimo sa sobom, šta je to? Šta je to što sada meni telo poručuje. Teško je suočiti se sa sobom i tragovima iz prošlosti. Ali dok to ne učinimo, oni su integrisani unutar na

Oduvek sam želeo da smršam i da napišem tekst o tome. Zavideo sam ljudima koji su to uradili. Upravo mi je ta ideja bila dodatna motivacija da smršam. Ali ono što moram da naglasim, lično mi je bilo bitno, da se tokom procesa mršavljenja i zabavim.  Od kako znam za sebe, večito samo bio krupan, jake konstitucije. Uvek bilo teško da izgovorim tu reč, debeo. Nikako se nisam mirio sa tim. A to bi se uvek ogledalo tako što bih se, kada mi neko ukaže na telesnu težinu, ljutio i ne bih razgovarao više sa njim. Obično bih odgovorio sa "šta ga se tiče" i nastavljao da jedem.  Kada bih nekako i došao u kontakt sa tim da sam ipak preterao sa težinom, onda bih se okretao raznim dijetama. Od pilotske dijete, do izbegavanja ugljenih hidrata, pa do posta. Postoji jedna anegdota u vezi pilotske dijete, koja se bazira na tome da svaka hrana nosi određen broj poena. Piletina je nosila 0 poena. Jednog dana kada sam se našao sa ekipom, sav ponosan sam rekao, kako sam za ručak pojeo nula poena.

Ovih dana nailazim na razne poruke koje se tiču teorija zavere, podstaknute korona virusom. Nekada sam i sam bio zadojen sa tim teorijama. Ni sam ne znam kako sam ih prevazišao. Verovatno mi se više dopalo da živim ž ivot, nego da budem u strahu od toga šta će se desiti u budućnosti. Postavio bih pitanje, ako su teorije istinite, možda bi i tako trebalo da se desi, jer su neke stvari zapisane u Bibliji. Jer zaista vam kažem dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedna jota ili crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude ( Matej 5, 18).  A o danu i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac moj sam (Matej 24,36). Mož da smo i mi sada sada svedoci jednog takvog vremena, a možda i nismo. Postavio bih pitanje kao hrišćanin ako su teorije zavere istinite ili nisu, šta svim tim? Šta ja mogu za sebe da uradim ovde i sada? Da li ću da živim u strahu, ili ću da živim život? Odluka je na svakome od nas pojedinačno. S vedoci smo jednog novog doba u kome se dešava ju katastrofe. One su

                                                                                                    Додај наслов                Razmišljao sam danas, da li  uopšte da napišem jedan tekst o Sv. Vasiliju, ili ne. A onda sam sebi rekao, a zašto ne bih. Ako je iko zaslužio da napišem neko slovo o njemu. Onda je to on.  Sedim večeras i prisećam se stvari iz prošlosti. Sve je počelo prethodne noći prilokom pretraživanja slika. Dugo ih nisam otvarao. Sada znam i zašto.Teško mi je zato što nema meni nekih dragih ljudi. A večeras sebi postavljam pitanje, mogao sam i ja da budem drag čovek negde u nekom folderu.  I nakon ovog pasusa mi ponestaju reči. S jedne strane dragih ljudi, nema, a to mi mnogo teško pada. A sa druge strane ja sam još uvek ovde. A mogao sam da ne budem.  (digresija) Mič Elbom i njegova knjiga "Petoro ljudi koje srećeš u Raju"mi je pomogla da razumem zašto umiremo onda kada baš umiremo.  Da bismo sačekali nekoga od onih koji će doći posle nas. Da bismo im olakšali

Ako se pitate šta predstavlja ova slika, ništa drugo, već pokušaj da se napravi broj osam. I to od rolnica. A od kakvih rolnica? Danas sam odlučio da napravim jedan specijalitet. Ne baš namenski, zato što je Osmi mart, već zato što sam hteo. No, ispalo je i jedno i drugo. Za Osmi mart namenski specijalitet. Budući da nisam kupio cveće, mislim da je ovo pun pogodak. Pre nekoliko dana sam kupio u prodavnici dimljenog lososa. A onda sam se setio da u knjizi koju sam nedavno kupio postoji jedan veoma interesantan recept. Rolnice od lososa. Recept je kombinacija lososa, salate, rena, meda, senfa, limuna i šragarepe. Dok sam ga pripremao, razmišljao sam o današnjem danu, osmom martu. Lično nisam baš za to da se taj dan posebno naglašava. Smatram da bi svaki dan u godini trebalo da bude jednako posvećen ženama kao što je i ovaj današnji. Uspešno sam završio rolnice. Upakovao u broj osam i eto slike. Kada biste probali ovu rolnicu. Osetili biste da je slatko, ljuto, kisela. Sa

Da li decu treba nositi ili ne, to je odluka svakoga od nas pojedinačno. Da li ćemo ih time previše razmaziti ili navići? Danas je ova slika u meni izazvala i radost i setu. Radost zbog dva osmeha, znatiželjna, radoznala. Sa druge strane setu, a u isto vreme i lepotu. Kako bi Atheist rap rekao "Više ništa nije isto, ništa nije kao što je bilo ranije. Ostaje nam samo, borba, borba i sećanje, na neko srećnije vreme...". Borba postoji svakako. no u ovom tekstu akcenat bih stavi na sećanje. Sećanje na jedan događaj. Kada sam imao 12 godina, bio sam prilično veliki i težak. Moja mama (na slici) mi se obratila rečima... "Hajde sine, ljubi te majka, da te nosim, dok još imam snage za to". Odgovorio sam da sam mnogo težak i da će leđa da je bole ako me bude nosila. Nije mi puno trebalo da se predomislim. Nošenje nije dugo trajalo. Svakako je bilo moje poslednje nošenje na krkač. Rado ga se i sa ponosom sećam. Ova slika je probudila se