Nered

Kako se približava 18. decembar, uvek se javlja neka nostalgija. Iako je prošlo osam godina, tuga se pojavljuje. U stvari neki žal. I glas unutar sebe, a verujem i ne samo sebe. Glas koji govori, pa mogao je još koju godinu da poživi. Šta je tu je. Nastavlja svakako da živi u srcima nas koji smo ga voleli. 

Nostalgija se pojavljuje. Nekako kroz stvari bivaju oživljene one koje smo zaboravili i da su se događale. 

A u kakvoj je vezi naslov teksta sa nostalgijom i crvenim koferčetom, pročitaćete u nastavku teksta.

Danas sređujemo stvari. Nailazim na crvreno koferče. Koferče za kozmetiku. Isto takvo sam imao kada sam bio mali. Bio sam dobro i lepo vaspitano dete. Sa autentičnim momentima, koje je posmatrače  ostavljalo bez kometara. 

Crveno koferče sam dobio od tetke. U njemu su bile uglavnom kockice. Došao bih u malu tetkinu sobu. To je srednja soba kuće gde smo živeli. Došao bih sa svojim koferčetom. Stavio bih ga na sredinu sobe. Seo bih ispred njega. Samo bih ga okrenuo naopako. Kockice bi se razletele po celoj sobi. Nastavio bih da se igram. 

Kada god bi me videla, tetka bi rekla: "Evo stiže Nered". 

Dok se sećam ovoga, nisam siguran koliko sam se saživeo sa tim Nered. Možda je i posledica toga što me tako zvala, bila jedna mala osveta koju sam joj pričinjavao. A to je onaj inat koji je i danas negde prisutan. A to je, ako me zove nered, e sada će da vidi...

Kada biste ušli u kuću, pošto ste prošli dugačko dvorište, naišli biste na jedno lepo staro ogledalo. 

Moja tetka bi ga prala. Onako po redu. Prvo toplom vodom. Zamočila krpu nju, pa bi tako prala ogledalo. A onda bi ga prebrisala sa suvom krpom. Na kraju bi udarila onaj fini glanc, starom novinom. Dok bi to radila, duvala bi u ogledalo, kako bi ga još bolje očistila. Ogledalo bi bilo savršeno čisto.

Uživao sam da je gledam kako to radi. Kroz blago otvorena vrata, male sobe, gvirio bih i čekao da se skloni.

A onda kada bi se sklonila. Brzo bih istrčao iz sobe. Stao ispred ogledala i do pola bih ga ispljuvao. Pobegao bih a u sebi bih pomislio, eto ti Nered. 

Na žalost moj brat od ujaka je za to nepravedno stradao.

Ona je za ovo saznala pre nekih petnaestak godina. Nije verovala da sam to bio ja. 

I koliko nas neke stvari prate tokom života, nekada nismo ni svesni. Koliko sam samo puta u životu bio Nered i pravio ga. 

Nered - prihvatanje i razumevanje istog je bilo teško drugima, a nekada i samom sebi. Uvek neki osećaj krivice i gomila pitanja. 

Zašto sam to uradio? Zar opet? 

Onda ono čuveno pitanje: "A šta će drugi reći?".

Ko može da voli Nereda?

Vratio bih se na početak teksta i na nostalgiju. Da, postojala je osoba koja je prihvatila Nered. 

Jedan rigorozan starac duge brade, sa naočarima. Držao se pravila. Kaznio bi one koji ih se ne pridržavaju. 

No, taj isti starac je umeo i znao da voli bezuslovno. 

Zahvalan sam Gospodu, što sam imao priliku da odrastam pored njega. 

Ne bih voleo da sam odrastao kao RED. Više volim što sam odrastao kao NERED.

Kao takav sam naučio šta znači biti bezuslovno prihvaćen i voljen. 

Naučio sam da volim druge bezuslovno. 

Zaoleo sam Nereda u sebi.