Antonio Aras

Volim zajedno sa ćerkicom da gledam klipove na youtubu. Volimo da komentarišemo i dodajemo naše tekstove.  Danas smo gledali jedan klip sa macom. Ona se meri, u nadi da ima dovoljnu visinu da krene u školu.  E danas me je jedna njena rečenica posebno dotakla: "Maco, slobodno možeš da porasteš". Ako biste me pitali koja bi moja novogodišnja čestitka bila. Upravo ova: "... DA, slobodno možemo da odrastemo"! ..."DA, slobodno možemo da donosimo odluke" ... "DA, slobodno možemo da dozvolimo sebi da čujemo naše mlađe", jer imamo šta od njih da naučimo. Najbitnije za mene je "DA, možemo da budemo slobodna deca". Tu leži naša kreativnost i naša autentična snaga. 

Koliko su deca slobodna i koliko ih mi sputavamo u izržavanju njihove kreativnosti. Kada sam u pokretu, čujem odrasle kako se obraćaju deci rečima “nemoj tako da se ponašaš”, nemoj ovako, nemoj onako. Kao da se čuje neizgovoreno “nemoj da budeš ono što jesi” – dete. Nemoj da budeš autentičan. Budi ono što ti ja kažem i ono što ja mislim da ti treba da budeš i da treba da znaš sa svoje tri godine. I onda mi ušima odzvoni ona pesma svima nama poznata “Taši, taši, tanana”…i onaj čuveni stih “brzo da porasteš, visoko do tavana”. Kao da želimo da što brže prođe taj period. A nakon njega? Čujem često kako taj period zaista brzo prođe. Ostaje čežnja pojedinih roditelja što nije više uživala u tom periodu sa svojom decom. Nije jednostavno napraviti balans između “reći nemoj” i uvažavanja dečije slobode i kreativnosti. Setim se knjige Horhe Bukaja i njegove knjige “Ispričaću ti priču” .Na početku knjige, pisac opisuje scenu iz cirkusa. Kao mali, divio se slonovima u cirkusu i postavio