Taši, taši tanana

Koliko su deca slobodna i koliko ih mi sputavamo u izržavanju njihove kreativnosti. Kada sam u pokretu, čujem odrasle kako se obraćaju deci rečima “nemoj tako da se ponašaš”, nemoj ovako, nemoj onako. Kao da se čuje neizgovoreno “nemoj da budeš ono što jesi” – dete. Nemoj da budeš autentičan. Budi ono što ti ja kažem i ono što ja mislim da ti treba da budeš i da treba da znaš sa svoje tri godine. I onda mi ušima odzvoni ona pesma svima nama poznata “Taši, taši, tanana”…i onaj čuveni stih “brzo da porasteš, visoko do tavana”. Kao da želimo da što brže prođe taj period. A nakon njega? Čujem često kako taj period zaista brzo prođe. Ostaje čežnja pojedinih roditelja što nije više uživala u tom periodu sa svojom decom.

Nije jednostavno napraviti balans između “reći nemoj” i uvažavanja dečije slobode i kreativnosti. Setim se knjige Horhe Bukaja i njegove knjige “Ispričaću ti priču” .Na početku knjige, pisac opisuje scenu iz cirkusa. Kao mali, divio se slonovima u cirkusu i postavio bi sebi pitanje…kako jedna tako velika životinja trpi svu torturu od strane svojih dresera poslušno, prikačena za samo jedan mali kočić. Snažni slon bi mogao da iščupa taj kočić i pobegne gde želi. No, on to ne čini. Zakačen je za kočić od malena i tako je dresiran. Sa njim raste i razvija se. To je deo njegovog života.

Ova priču često spominjem. Roditelji u vaspitanju svoje dece koriste zabrane. One pomažu deci da se ne povrede ( npr. Da ne stavljaju prste u šteker. Da ne gutaju stvari koje nisu za gutanje...) No, zabrane ne bi trebalo da se prošire na sputavanje dečije kreativnosti i spontanosti, kako ne bi  postale deo kočića tokom odrastanja, koji neće moći da iščupaju.

Budući da se bavim psihoterapijskim radom sa ljudima, nailazim na te neke “nemoj”, obrasce (kočiće). Odrasli ljudi ne mogu da donesu odluku zato što im je usađeno nemoj. Ne donose odluke, zbog “nemoj”, kao da i danas im je taj glas duboko usađen. Kada bi trebalo da iskorače napred, upali se alarm“nemoj”. Kada žele nešto da urade, potrebno je mnogo energije i snage da se to „nemoj“ prevaziđe. Odluka se donese, posao se završi, a onda se pojavljuje griža savesti zbog toga što se naredba „nemoj“ prekršila.

Kako to prevazići? Na prvom mestu osvešćivanjem. Nekada to čovek sam osvesti. Nekada uz pomoć prijatelja i bližnjih, ili psihoterapeuta. Najbitnije je da kada osetite da biste nešto uradili, a to je nešto bitno za vas – pokušate to da uradite. Dajte sebi dozvolu da pokušate da to uradite. Ohrabrite sebe. Nekada očekujemo ohrabrenje od drugoga, i to nam je potrebno. Ono ne dolazi. No, možete i sami sebe ohrabriti. Čak i ako ste zaista prevarili i kažete sebi da je trebalo da poslušate alarm „nemoj“, a niste to učinili. Ne kudite sebe zbog toga. Ako ste pogrešili u proceni i to je ok. Možete sebi reći da je u redu da pogrešite. To ne znači da ste pogrešna osoba. Kočić su nam zakucali drugi. Mi, sada odrasli, imamo snage da ga iščupamo. Možemo uraditi sa njim šta hoćemo. Najbitnije je da nas on ne sputava na našem putu ka uspehu i autentičnom samoostavrenju.