Antonio Aras

Uzeo bi nož ( mislim da je bio nož) Kucnuo bi u čašu. Čulo bi se "Molitvama svetih otaca naših Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas". To bi bio znak da možemo da se poslužimo sa vinom. Prethodni tekst koji sam objavio na blogu je na neki naöin bio uvod za ovaj koji ćete upravo čitati. Ne mogu se otrgnuti mišlju da je prošlo osam godina od kada ste nas napustili. Svakako ću to reći i sledeće godine. Možda ću napisati tekst na istom ovom blogu. Okačiti objavu na fejsu  Vama u čast i spomen. Svakako spomen ljudski je ograničen na nekoliko decenija, a Božiji je večan. On te je već spomenuo. U to ne sumnjam.  I kao što si nam za života pričao svoje životne anegdote o ljudima koje si upoznao, uvek sa jednakom radošću i smehom. To je bilo toliko živopisno da sam imao utisak da sam oca Makarija iz Dečana i lično znao. Kao što ste o njemu pričali uvek sa jednakom radošću, nakon osam godina, a biće ih još, prisećam se anegdota koje smo imali mi, privilegovani, da budemo prihvaćen

Kako se približava 18. decembar, uvek se javlja neka nostalgija. Iako je prošlo osam godina, tuga se pojavljuje. U stvari neki žal. I glas unutar sebe, a verujem i ne samo sebe. Glas koji govori, pa mogao je još koju godinu da poživi. Šta je tu je. Nastavlja svakako da živi u srcima nas koji smo ga voleli.  Nostalgija se pojavljuje. Nekako kroz stvari bivaju oživljene one koje smo zaboravili i da su se događale.  A u kakvoj je vezi naslov teksta sa nostalgijom i crvenim koferčetom, pročitaćete u nastavku teksta. Danas sređujemo stvari. Nailazim na crvreno koferče. Koferče za kozmetiku. Isto takvo sam imao kada sam bio mali. Bio sam dobro i lepo vaspitano dete. Sa autentičnim momentima, koje je posmatrače  ostavljalo bez kometara.  Crveno koferče sam dobio od tetke. U njemu su bile uglavnom kockice. Došao bih u malu tetkinu sobu. To je srednja soba kuće gde smo živeli. Došao bih sa svojim koferčetom. Stavio bih ga na sredinu sobe. Seo bih ispred njega. Samo bih ga okrenuo naopako. Kocki