Sećanje

Uzeo bi nož ( mislim da je bio nož) Kucnuo bi u čašu. Čulo bi se "Molitvama svetih otaca naših Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas". To bi bio znak da možemo da se poslužimo sa vinom.

Prethodni tekst koji sam objavio na blogu je na neki naöin bio uvod za ovaj koji ćete upravo čitati. Ne mogu se otrgnuti mišlju da je prošlo osam godina od kada ste nas napustili. Svakako ću to reći i sledeće godine. Možda ću napisati tekst na istom ovom blogu. Okačiti objavu na fejsu  Vama u čast i spomen. Svakako spomen ljudski je ograničen na nekoliko decenija, a Božiji je večan. On te je već spomenuo. U to ne sumnjam. 

I kao što si nam za života pričao svoje životne anegdote o ljudima koje si upoznao, uvek sa jednakom radošću i smehom. To je bilo toliko živopisno da sam imao utisak da sam oca Makarija iz Dečana i lično znao. Kao što ste o njemu pričali uvek sa jednakom radošću, nakon osam godina, a biće ih još, prisećam se anegdota koje smo imali mi, privilegovani, da budemo prihvaćeni i voljeni onakvi kakvi jesmo sa Vaše strane. Sećam se kada sam pričao sa jednim od njih kome je danas rođendan, kako ćemo i mi jednog dana da pričamo o Vama sa jednakom radošću kao što ste Vi pričali o ocu Makariju i ostalima. 

Voleo sam da se šišam do glave. Bila je zima. 

Kasnio sam na liturgiju. Prethodnog dana sam se ošišao do glave. Stao sam pored Vas. Počeo sam da kašljem. Vi ste mi diskretno rekli : "Tako ti je to kada se šišaš tako kratko". No, istog trenutka je kašalj prestao. E to je jedini put da ste mi nešto zamerili. Ako to smem tako da kažem. 

Sećam se kada ste me pitali: "Antonije, a šta si ti naučio od mene".

To šta sam naučio nije imao priliku da čuje (O tome sam pisao u prethodnom tekstu Nered). Kako voleti bezuslovno. Ono što je čuo jeste da sam naučio kako se brišu ruke. 

Na liturgiji bismo izašli kao čtečevi sa posudom u kojoj se nalazi voda i posudom u kojoj se sipa voda. 

Na jednom od nas bi bio ubrus kojim bi vladika obrisao ruke. Vladika bi izašao na centralne dveri, oprao ruke, uzeo ubrus, pažljivo prst po prst brisao, na njemu svojstven način. To je za mene bio najiteresantniji deo na liturgiji. Vremenom kako sam ga imitirao, usvojio sam načiin na koji je on brisao ruke. I dan danas ih tako brišem.

Sećam se da smo o tome razgovarali kada si prešao iz Banata u Žiču. 

Slatko ste se nasmejali mom odgovoru. 

Vaš odgovor je bio: "Samo to???".

Pre nekoliko dana kada sam sipao vino u čašu. Setio sam se kako bismo čekali znak. Udarili biste nožem u čašu. Čulo bi se "Molitvama svetih otaca...". To bi značilo da možemo da se poslužimo vinom. 

Za mene ste bili i čudotvorac. Gospod je čuo Vaše molitve kojima ste ga molili za moje zdravlje. 

To je bilo u bolnici kada ste došli sa sveštenstvom. Tog dana su mi rekli da bi trebalo da se smanje posete. Vi ste tog dana došli, jer ste se sa upravom bolnice još ranije dogovorili. Čitali ste Svetu tajnu Jeleosvećenja. Nakon nekoli dana je stigao bolnički izveštaj sa krvnom slikom. Sećam se da sam bio zaprepašćen onim što sam video. Tog dana, kada ste čitali molitve leukociti su bili 0,6. Dan posle 0,9 ...Nakon dva dana 1,5. Od tada krvna slika je bila uvek stabilna i mogao sam redovno da primam hemoterapiju i da je iznesem.

I još mnogo toga ste učinili za mene. A ja sam samo jedan od mnogih. Možda ćemo se sastaviti jednog dana, pa da napiše neko svoje slovo. Pa da sva slova upakujemo u jedno slovo O bezuslovnoj ljubavi prema bližnjima. 

Moja potreba večeras je bila da napišem slovo o onima koji nisu sa nama. I ljubavi koju imamo prema njima. 

...prema Vama dragi Vladiko.

Za mene ste bili Veliki čovek. A kao crkveno lice, Najbolji. Sve što ste radili, radili ste sa ljubavlju.

A za vas dragi čitaoci sam napisao ovo da se ne stidite da kažete ono što mislite u trenutku kada to osećate. Ako nekoga volie, recite mu to. Da ne ostane samo na brisanje ruku. 

(Nekako nam je lakše da kažemo neke stvari koje su manje važne. A one druge bitne, zaboravimo. Ne setimo se. Nekada nas je stid. Nije stid da kažemo nekome da ga volimo. Da mu to pokažemo.)

Nemojte da čekate da prođe vreme. 

Vreme prolazi. 

Doći će dan kada sutra više neće biti.

A mi ćemo ostati nedorečeni. 

Tada nam ne preostaje ništa drugo, nego da pišemo.