Opet jedeš

 

U ovom tekstu bih se pozabavio temom zašto jedemo. Preciznije o emocionalnoj nelagodnosti, prisutnoj u nama, koju pokušavamo da prevaziđemo hranom. Majkl Bruan i njegov Proces prisutnosti me je podstakao na pisanje ovog teksta.

Kad god imamo emocionalnu nelagodu, proizvedenu iznutra, nekom prošlošću, ako pokušamo tu vatru da ugasimo nekim spoljašnjim faktorom, ugasićemo je, ali privremneo. Doći će novi požar, podstaknut nekim novim okidačem, koji ćemo mi gasiti na uobičajen način. To je neprekidna, nevidljiva borba. U suštini, ne treba da se borimo, niti utehu samo da tražimo u spoljašnjim stvarima. Potrebno je okrenuti se unutar sebe. To su oni momenti kada ostanmeo sami i ne znamo šta ćemo sa sobom. Uznemireni smo zbog nečega, a ne znamo zbog čega. E te momente bi trebalo da iskoristimo i proverimo sa sobom, šta je to? Šta je to što sada meni telo poručuje. Teško je suočiti se sa sobom i tragovima iz prošlosti. Ali dok to ne učinimo, oni su integrisani unutar nas i vrebaju priliku da se pojave čim im se ukaže prilika. A kada se ukazuje prilika? Pojavi se nekada situacija, osoba, nešto treće. Osećamo da je to nešto jako strašno, ali ne razumemo o čemu se radi.

A koje su situacije kada prepoznamo i obratimo pažnju na to što nam telo poručuje. I tada se postavlja pitanje, kako reagujemo?

To su one situacije kada se razbolimo. Kada nam se npr. leđa ukoče. Naiđe neka bolest. Nekada, čak i predviđamo takve situacije. Samo da završim ovo jako važno, pa ću da se odmorim. Završe ljudi to važno bez trunke odmora. I onda telo uzme samo odmor. A kada uzme, onda to uradi sa nečim što je samo proizvelo. Drugačije ne bi ni moglo, jer ga nismo slušali. Donese bolest. Tada sve možemo. Možemo da menjamo sve svoje navike, samo da ostanemo za početak živi, a zatim da povratimo svoje zdravlje.

Odjednom nam postaje važno šta je to što jedemo i koliko jedemo. Postoji i druga strana...Često čujem „Jednom se živi“, „Kada ću, ako neću sada da jedem“. Kao da ne postoje drugi načini da se uživa u životu, nego jedino putem hrane.

Ovo je jedna stavka koju želim da podelim sa vama. Sa svojih 16 godina sam se opako razboleo. Nije bilo smrtonosno. No, ljudi su oko mene umirali. Uspeo sam. Preživeo sam. Ozdravio sam. Trebalo je da sečuvam još mnogo godina. Da ne radim neke stvari. Da ne idem na sunce, da se ne umaram, da vodim računa o svom zdravlju, o onome što jedem. Dobar, poslušan, stalo mi je do života. Čuvao sam se neko vreme.

A šta se zapravo desilo. I pre bolesti sam voleo da jedem i bio neumeren u jelu. No, nakon bolesti ( Ovo pričam sada kao neko ko sve sagledava sa strane. Kao neko je to sve prorađivao na edukaciji za psihoterapeuta), desilo se da sam bio mnogo uplašen. Mnogo sam se uplašio da ne umrem. A to tada nisam ni znao. Tešili su me da će proći. I zaista je prošlo. Ali je strah od suočavanja sa smrću ostao. Mogao sam da umrem. Preživeo sam. Od tada kreće moja potreba sa neumerenošću u jelu, piću, izlascima. Hteo sam svuda da stignem, da jedem, da popijem. Nekada sam bio i jako umoran, ali sam nastavljao.

A zašto?

Zato što sam imao strah da ću da umrem. Ponoviće se bolest. Leći ću u postelju. Neću živeti. I onda sam doneo odluku da ću da živim svakog dana koliko god mogu. Da jedem, jer ako ne budem jeo danas ,sutra je pitanje da li ću uopšte jesti. Sutra je novi dan. A da li ću ga dočekati sutra. Onda je bolje sve što mogu da pojedem u toku dana koji jeste, da pojedem. Jer sutra možda neću jesti. Sa ovim sam se borio dugi niz godina. Kada vidim da sam preterao sa kilažom, krećem na dijetu. Skinem 12 kilograma, ugojim se 15 kg. O tome sam pisao u prethodnom postu. No, brzo bih se vraćao na staro. Ni sam nisam razumeo zašto to radim. Reagovao bih tek kada dođem do kritične tačke, kada vidim da mi garderoba ne paše više. I tako je to trajalo. Tek tokom edukacije i rada na sebi sam počeo da stičem poverenje u život. Da mogu da živim i da ako se nešto dešavalo nekada, ne znači da će se ponoviti. Počeo sam da živim ovde i sada, ali ne kao nekada, kada bih uzimao hranu. Već sam zadovoljstvo naučio da tražim i u drugim stvarima. Kontakt sa strahom od potencijalne bolesti i strahom od smrti me je uplašio. (Teško je biti u tome. Vrlo je bolno to prorađivati. I jasno mi je kada ljudi kažu da ne mogu.). Istovremeno me je osnažilo. Da imam poverenje da u život koji nosim sa sobom. Da ako naiđe neka situacija bolna, da imam dovoljno kapaciteta da se suočim sa njom, koristeći sopstvene autentične kapacitete.

Kada bi se pojavio požar unutar mene, gasio bih ga tako što bih se suočio sa njim, ne posežući sa hranom, već koristeći kapacitete koje imam. Tražio bih uzroke koji su unutar mene. To sam naučio na svojoj terapiji tokom edukacije za psihoterapeuta.

Postoji još jedna dimenzija koja je prisutna u našem sistemu, tradiciji. Dugo godina smo bili nekim borbama, ratovima, inflaciji. Nekako je bilo najbitnije da se jede. Jer hrana je neophodna za život. A na neke druge stvari se manje obraćala pažnja. I kao nastavnik verske nastave sam primećivao kod dece, da imaju jako puno znanja o mnogim stvarima. Međutim emocionalno, većim delom nisu bili pismeni. Vidite mladog čoveka, ispred sebe, pametnog, ali ne zna da iskaže svoje emocije. Naravno, nije on kriv zbog toga. Najbitnije je da bude živ i zdrav. Kako kažu : „Snaga na usta ulazi“. No, nikako ne smemo da zaboravimo ovu drugu dimenziju, a to je kako se danas osećaš? I ako primetite kod svojih bližnjih da jedu neumereno, ili možda ne jedu. Umesto da ih kritikujete, zbog toga što jedu ( ovo će biti neka od sledećih tema), nemojte da se ustručavate da ih pitate „A kako se ti danas osećaš“?

Nekada je teško čuti istinu. No, istina oslobađa. Napravićete novu bazu sa budući dijalog. Ohrabrite vašeg bližnjeg. Ohrabrite i sebe. Kao što ćete bližnjega pitati kako se danas oseća, pitajte i sebe. Kako se ja danas osećam. Dajte drugome, a i sebi priliku da pokaže/te svoje emocije. Budite spremni da neko iskaže svoju tugu, ljutnju, ili neku drugu emociju. Ohrabrite ga, iako je nekada teško čuti isitinu. Početak dijaloga je taj koji deluje oslobađajuće na svakoga od nas. A istina oslobađa. A to nas može osloboditi i od preteranog posezanja za hranom.