Kako sam smršao 20 kg

Oduvek sam želeo da smršam i da napišem tekst o tome. Zavideo sam ljudima koji su to uradili. Upravo mi je ta ideja bila dodatna motivacija da smršam. Ali ono što moram da naglasim, lično mi je bilo bitno, da se tokom procesa mršavljenja i zabavim. 

Od kako znam za sebe, večito samo bio krupan, jake konstitucije. Uvek bilo teško da izgovorim tu reč, debeo. Nikako se nisam mirio sa tim. A to bi se uvek ogledalo tako što bih se, kada mi neko ukaže na telesnu težinu, ljutio i ne bih razgovarao više sa njim. Obično bih odgovorio sa "šta ga se tiče" i nastavljao da jedem. 

Kada bih nekako i došao u kontakt sa tim da sam ipak preterao sa težinom, onda bih se okretao raznim dijetama. Od pilotske dijete, do izbegavanja ugljenih hidrata, pa do posta. Postoji jedna anegdota u vezi pilotske dijete, koja se bazira na tome da svaka hrana nosi određen broj poena. Piletina je nosila 0 poena. Jednog dana kada sam se našao sa ekipom, sav ponosan sam rekao, kako sam za ručak pojeo nula poena. Pojeo sam celo pile...

Kada bih postio, dešavalo bi mi se da u toku Velikog posta izgubim i do 12 kg, a nakon mesec dana dobijem 15. Prorađivao sam svoju debljinu tokom svoje višegodišnje edukacije za terapeuta. Nekada je dalo rezultate... Dešavalo se da periodično budem mršav, pa periodično debeo. Kada za sebe kažem debeo, kao da sam se saživeo sa tim. Saživeti je značilo da sam debeo, da umem to da nosim, i ne moram ništa da menjam. 

I pored svega nabrojanog, dijeta i rada na sebi, nekako bar što se tiče težine, nisam nalazio motivaciju da to prevaziđem. Sve je bilo kratkog veka. A onda, jednom prilikom na treningu za psihoterapeuta, neko se dotakao teme viška kilograma. A supervizorka je rekla, dokle god se odluka ne donese u slobodnom detetu, da se učini nešto po pitanju kilograma, sav trud može biti uzaludan i na kratke staze... 

Iako u prvom trenutku nisam razumeo šta znači, navelo me je da počnem da razmišljam u tom pravcu. Kako da iz svog unutrašnjeg slobodnog detetra donesem odluku da smršam. 

Dugo vremena mi je trebalo da dođem u kontakt sa svojm slobodnim detetom. Kada bi se pojavilo, često bih bio kritikovan zbog toga. Rad na sebi tokom lične terapije i tokom edukacije za terapeuta (psihodrama i transakciona analiza ), a naročito kasnije kada sam se po prvi put sreo sa Plejbek teatrom, doveo me je do kontakta sa svojim slobodnim detetom. Ono je počelo da se projavljuje. Ono je postalo neiscrpan izvor kreativnosti i spontanosti. Počelo je da diše. 

Ono što je preostalo, bilo je da se spoji želja da se smršam sa tim da odluka bude donešena iz slobodnog deteta.

Da bi gubljenje kilograma bilo uspešno, trebalo je da se dobro zabavim. 

Ideja je urodila plodom. 

Pre više od godinu dana sam odlučio da jedem u Mek Donaldsu, sedam dana, doručak, ručak i večera. Po jednu stvar, a nekada dve. To bi značilo da pojedem jedan pofrit, jedan hamburger ili jedan italijanski sendvič, po obroku. Rezultat je bio 5,5 kilograma manje, za sedam dana. Sa 108,2 kilgrama, došao sam na 102, 7 kg. 

Nije teško bilo smršati u Meku, jer je dnevni unos kalorija bio maksimalnih 1000. Do tada, za užinu sam bio u stanju da pojedem 1000 kalorija. Nakon toga trebalo je održati kilažu. Uspeo sam u tome. Od tada nekako sam slojevito i periodično gubio po par kilograma...

Krenuo je post, pa sam i tu izgubio par kilograma...

Jedno vreme sam bio na autofagiji... Međutim, ona mi je pomogla da održim kilažu. Budući da se ne jede 16 sati, u strahu da ne budem gladan, za osam sati bih pojeo, kao neko što bi pojeo za dva dana. Dešavalo mi se da doručkujem dva puta. 

Ono što je bitno, za sve to vreme, vežbao sam. Vozio bajs, krenuo na redovne treninge u FitIn, kod Marka Dimitrijevića. Budući da je praksa kod Marka da neće da počinje sa treninzima, dok se ne urade medicinski pregledi, došao sam do saznanja, da mi zdravstveno stanje ne dozvoljava neke stvari da radim. Budući da su treninzi bili personalizovani, bili su prilagođeni mojim mogućnostima. Počeo sam nakon nekoliko meseci da primećujem promenu. Nekako sam bolje izgledao, bolje sam se osećao. Malo sam više vodio računa o količini hrane koju unosim. Počeo sam da sabiram kalorije. Kažu, papir trpi sve. Nije mi bilo dobro kada sam jednog dana sabrao 5000 kalorija. Počeo sam više da razmišljam o količini hrane koju unosim. Uhvatim se nakon večere za čokoladu ili čips i postavim sebi pitanje, da li je to meni stvarno potrebno. Nekada bih uspevao, a nekada ne. 

A onda po preporuci jednog klijenta sam počeo da čitam jednu knjigu "Atomske navike". Tu sam naučio da počinjem da izbegavam situacije koje me navode da jedem. A ako ne mogu da ih izbegnem, onda makar da ih učinim teškim. Postoje situacije koje su duboko urezane u nama koje nas nagone da jedemo. Sećam se jedne, kada je u kuhinji stajala jedna kafena kašika. Nekako sama, jednostavno nie sklonjena.  A meni je krenula voda na usta. I u sekundi sam se uhvatio za kašiku, a onda i Nutelu koja je bila u frižideru. Izbegao bih ovu situaciju tako da jednostavno nisam kupio Nutelu. 

Usledila je Korona i izolacija. Budući da volim mnoga druženja sa raznim ljudima, u ovoj situaciji sam bio prinuđen (što mi je bilo izuzetno drago) da se okrenem ka sebi, ka porodici. Kuvao sam, eksperimentisao sa hranom, vežbao i vozio bajs redovno. U to vreme sam došao na nekih 94 kilograma. Nakon prvog talasa je usledila jedna velika životna promena. Zaposlio sam se u Nemačkoj kao negovatelj. Na novoj životnoj poziciji i sa novim izazovima, imao sam vremena da razmišljam o mnogim stvarima. Među njima i o hrani. Ponovo sam, početkom juna, primenjivao autofagiju. Ovog puta mi je bilo nekako jednostavno. Počeo sam da jedem manje. Počeo sam da uživam u hrani, u pravom smislu te reči. Nastavio sam da mršavim i to bez neke tenzije. Razmišljao sam šta je drugačije...

Nije bilo teško dati odgovor. Pored lične sklonosti da jedem, postojalo je veliko nezadovoljstvo sistemom u kome živimo. Koliko god se trudio da ga obojim, nekako sam osećao manjak snage da to činim. Uprkos tome sam nastavljao da bojim realnost, besparicu i lošu egzistencijalua situaciju sam prevazilazio na najlakši način, hranom. To je najbrži način da se utoli nezadovoljstvo. 

Postao sam zadovoljan situacijom i novim životnim pozivom koji sam izabrao. Mnoge stvari koje su me opterećivale u Srbiji, jednostavno ih nije bilo. Nisam ni razmišljao više o hrani, o višku kilograma, a oni su nestajali. Postao sam ono što sam oduvek želeo, a to je da budem fit. Danas sam 20 i više kilograma lakši. Dobro se osećam zbog toga. 

Ako me pitate šta je recept za mršavljenje, nekoliko stvari bih podvukao. 

Za koji god sistem dijete da se odlučite, odluka treba da bude donesena iz vašeg slobodnog unutrašnjeg deteta.

Iz ličnog ugla, bitno je da se dobro zabavite.

Pitajte sebe zašto jedete, nešto što vam tog trenutka nije potrebno.

Šta je ono što zatrpavate sa hranom?

Sa kojim stvarima niste sve zadovoljni u životu? 

Na koj način možete neke od njih da promenite?

Koliko imate vremena za sebe? Ispitajte koje su vaše autentične želje, na koje ste zaboravili pod izgovorom da nemate vremena za njih, odnosno za sebe.

Kada budete svoje autentične želje, na autentičan način počeli da zadovoljavate, nećete imati toliko  potrebe da ih zadovoljavate hranom. Samim tim, ješćete manje.

Na ova i neka druga pitanja, razgovaraćemo zajedno u budućim live događajima.

Sva obaveštenja će biti na stranici:

Antonio Aras 

Ili 

https://antonioaras.blogspot.com/p/najave-dogadjaja.html