Još samo jedan dan (part two) - sa vladikom Hrizostomom (Stolićem - episkopom žičkim)
Dogodilo s na današnji dan bi bio drugi naslov ovog teksta. Onaj koji je gore ostavljen - razlog za to je što sam kada sam pisao tekst o ocu Radovanu Bigoviću, koji je obeležen kao part one...već video i part two, "Još samo jedan dan sa vladikom Hrizostomom". Budući da sam najavio već tada part two, ostavio sam da to bude tako, kako bih održao svoje obećanje. Otkuda onda i ovaj drugi naslov "Dogodilo se na današnji dan".
E današnji dan je rođen Milan Stolić, koji je kada se zamonašio dobio ime Hrizostom po Sv. Jovanu Zlatoustu.
Dok razmišljam gde bismo se susreli, već su mi suze krenule na oči i radosnice i tuge što već četiri godine se nismo sreli. Ovo je nešto što možemo sami da upriličimo. Malko sam konfuzan oko susreta, jer me emocije koje su u meni, a usmerene ka tebi sputavaju da počnem.
Iako su ovaj današnji dan označili kao lud, ovo je divan dan. Došao sam kod Vas u Vašu rezidenciju u Središtu da Vam otpevam mnooooooogaaaaajaaaaa ljetaaaaaa, mnoooooogggaaajaaaaa ljetaaaaaa, mnoooooooogggggggaaaaa ja ljeeeeeeetaaaaaaaa. Da ste mi živi i zdravi i da se zajedno radujemo danu koji Gospod sotvori. Neka Vam je srećan rođendan. Ja volim da čestitam rođendane, a i Vama sam to rado činio. I uvek bi mi ako bi se čuli preko telefona, svojim glasom tenora rekli. "O Antonije hvala.", a onda bi usledilo pitanje "kako si?".
I to kako si? nije bilo tek onako što bi čovek imao da pita reda radi. Već zaista onako...kao kada sam Vas prvi put video na bogosluženju u Vršcu...bila je subota...od te subote je prošlo 23 godine. Osvećivali ste petohlebnicu. U priprati crkve ste čitali molitve i u jednom momentu je usledilo "Mir svima" i vaše okretanje u smeru gde sam se i ja nalazio. Vaš pogled koji je prošao kroz mene i dan danas osećam. Kao da je već tada bila ispričana kompletna priča. Kao da je sve ono što se događalo nakon tih nekoliko sekundi bilo utkano. Čitavih 22 godine našeg susreta. I ovaj susret koji se dešava je kao trenutak večnosti. Što bi Velimir Abramović rekao, pa svaki je trenutak večnost. Pa tako i ovaj, kao i onaj pre 22 godine. To što mi vidite suze u očima, je radost zbog ponovnog susreta. I što imam priliku da sedim sa Vama danas. Znam i to ako Vam i danas budem dosadio da ćete reći " Da, da...dobro"...danas ću se praviti da ne znam o čemu se radi. A bićete i moj aktivni slušalac, kao što ste to i do sada radili.
Vama nisam imao priliku da kažem...pardon...lažem, imao sam, ali je nisam iskoristio. Drugima sam pričao, ali Vama nikad nisam...da Vas volim kao svog rođenog dedu. Da mi značite jako puno u životu. Da to što sam dobio od Vas, nisam siguran da sam dobio još od nekoga. Kad bi me neko pitao, a šta je to?...nisam siguran da bih to znao da opišem rečima. Slab sam na iskzivanju svojih emocija rečima, tome se još uvek učim. Mogu reći da sam sve bolji i bolji. I ovo što smo danas zajedno ovde je deo tog procesa. A tome sam se od Vas naučio. Možda sam od Vas to i pokupio. Niste pokazivali rečima, ali sve drugo što ste radili, verbalno i neverbalno je u potpunosti pokazivanje ljubavi na delu. Niste od onih koji kažu volim te, ali zato sve što te reči prate, vi ste sve to činili. Na našem pretposlednjem susretu baš na Vaš imendan, na Sv. Jovana Zlatoustog ste nam ukazali čast i primili ste nas trojicu iz Vršca. I tada se videla, pored bolesti koja Vas je već uveliko uhvatila, Vaša duhovitost.
Naime, jednog velikodostojnika koji se iznenada pojavio, rekli ste, pa dobro neka uđe, kad je već došao...niste baš bili nešto gostoljubivi prema njemu. Kao da ste ga već odavno prezreli. Samo da Vam kažem da on više nije na tom mestu. I dok Vam govorim, i još neki sa njim, osećam onu pakosnu radost deteta. Sa druge strane ti neki nisu ni zaslužili da budu tu gde jesu.
I onda je usledio taj kobni poslednji susret. Kada sam Vas video nepomičnog, plakao sam kao kiša. Mislim da do tada ni za kim nisam pustio toliko suza. I sam kraj u Rujnu, bio sam iznenađen ljudima koji ti nisu dali da odeš...ne mogu više da persiram...kao da smo hteli još koji trenutak da ostaneš sa nama. I koliko samo puta smo otpevali Vječnaja pamjat. A ono pored tvog groba, ostali su ljudi kao i ja...sve one koje si zaista istinski voleo, upravo onako kao mene. I obrnuto. Doživeo sam ih kao svoju braću i sestre u pravom smislu te reči. Znam da si imao mnogo neprijatelja oko sebe. I svestan sam da su te mrzeli. Doduše, znao sam i one koje nisi voleo :-)...i to tvoje "da, dobro", prema njima...
A šta je to što smo mi dobili od tebe, ljubav. Pravu, istinsku ljubav. Kao u Jevanđelju kad opisuju koliko je Hristos voleo svog najljubljenijeg učenika Jovana.
Bezuslovna ljubav. Dakle, mene si voleo bezuslovno. A samim tim i prihvatio. I dok ti ovo govorim, ronim prave krokodilske suze. E moj preosvećeni, ni samog sebe nisam prihvatio onako kako si me ti prihvatio. I sve ono što si čuo o meni direktno, ili indirektno. Ja to nikada ni jednog trenutka nisam osetio kod tebe, neko prebacivanje. E to je zaista prava retkost. I to je ono za šta će mi trebati vremena da savladam. A pitanje je hoću li ikada.
Radim na prihvatanju sebe. Skoro, pa da sam naučio. I dok ovo izgovaram, to je i razlog što smo danas zajedno. Da ti se pohvalim da sam skoro naučio da prihvatim sebe onakvim kakav jesam. Dug je to proces bio. Privodim ga kraju.
Da ti kažem, na vreme si otišao...ono što se dešava u našoj zajednici bi te još više dotuklo...tako da si dobro procenio i dobru odluku doneo.
Nekako, od kada nisam u komunikaciji sa tobom. Previše sam se oslanjao na tvoju podršku. To što si mogao, iz mog ugla, da budeš još malo...to je moja želja...ali je činjenica da me nagnalo da se trgnem i da sve ono što sam od tebe naučio primenim i umnožim. I to sam shvatio. Bilo mi je jako teško što si otišao, a sa druge strane, ubrzao sam proces odrastanja. Kao da si znao da je vreme.
Zaista je lepo biti pored tebe i sa tobom. Sve one emocije pokrećeš i sve to u nekoliko sekundi. Onih nekoliko sekundi sa početka našeg razgovora.
Svašta sam ti rekao, onako izokola, kako su misli dolazile, a ima još toliko toga...ostavićemo nešto i za sledeći susret.
Hajde sada da duvamo svećice...
Srećan rođendan!
E današnji dan je rođen Milan Stolić, koji je kada se zamonašio dobio ime Hrizostom po Sv. Jovanu Zlatoustu.
Dok razmišljam gde bismo se susreli, već su mi suze krenule na oči i radosnice i tuge što već četiri godine se nismo sreli. Ovo je nešto što možemo sami da upriličimo. Malko sam konfuzan oko susreta, jer me emocije koje su u meni, a usmerene ka tebi sputavaju da počnem.
Iako su ovaj današnji dan označili kao lud, ovo je divan dan. Došao sam kod Vas u Vašu rezidenciju u Središtu da Vam otpevam mnooooooogaaaaajaaaaa ljetaaaaaa, mnoooooogggaaajaaaaa ljetaaaaaa, mnoooooooogggggggaaaaa ja ljeeeeeeetaaaaaaaa. Da ste mi živi i zdravi i da se zajedno radujemo danu koji Gospod sotvori. Neka Vam je srećan rođendan. Ja volim da čestitam rođendane, a i Vama sam to rado činio. I uvek bi mi ako bi se čuli preko telefona, svojim glasom tenora rekli. "O Antonije hvala.", a onda bi usledilo pitanje "kako si?".
I to kako si? nije bilo tek onako što bi čovek imao da pita reda radi. Već zaista onako...kao kada sam Vas prvi put video na bogosluženju u Vršcu...bila je subota...od te subote je prošlo 23 godine. Osvećivali ste petohlebnicu. U priprati crkve ste čitali molitve i u jednom momentu je usledilo "Mir svima" i vaše okretanje u smeru gde sam se i ja nalazio. Vaš pogled koji je prošao kroz mene i dan danas osećam. Kao da je već tada bila ispričana kompletna priča. Kao da je sve ono što se događalo nakon tih nekoliko sekundi bilo utkano. Čitavih 22 godine našeg susreta. I ovaj susret koji se dešava je kao trenutak večnosti. Što bi Velimir Abramović rekao, pa svaki je trenutak večnost. Pa tako i ovaj, kao i onaj pre 22 godine. To što mi vidite suze u očima, je radost zbog ponovnog susreta. I što imam priliku da sedim sa Vama danas. Znam i to ako Vam i danas budem dosadio da ćete reći " Da, da...dobro"...danas ću se praviti da ne znam o čemu se radi. A bićete i moj aktivni slušalac, kao što ste to i do sada radili.
Vama nisam imao priliku da kažem...pardon...lažem, imao sam, ali je nisam iskoristio. Drugima sam pričao, ali Vama nikad nisam...da Vas volim kao svog rođenog dedu. Da mi značite jako puno u životu. Da to što sam dobio od Vas, nisam siguran da sam dobio još od nekoga. Kad bi me neko pitao, a šta je to?...nisam siguran da bih to znao da opišem rečima. Slab sam na iskzivanju svojih emocija rečima, tome se još uvek učim. Mogu reći da sam sve bolji i bolji. I ovo što smo danas zajedno ovde je deo tog procesa. A tome sam se od Vas naučio. Možda sam od Vas to i pokupio. Niste pokazivali rečima, ali sve drugo što ste radili, verbalno i neverbalno je u potpunosti pokazivanje ljubavi na delu. Niste od onih koji kažu volim te, ali zato sve što te reči prate, vi ste sve to činili. Na našem pretposlednjem susretu baš na Vaš imendan, na Sv. Jovana Zlatoustog ste nam ukazali čast i primili ste nas trojicu iz Vršca. I tada se videla, pored bolesti koja Vas je već uveliko uhvatila, Vaša duhovitost.
Naime, jednog velikodostojnika koji se iznenada pojavio, rekli ste, pa dobro neka uđe, kad je već došao...niste baš bili nešto gostoljubivi prema njemu. Kao da ste ga već odavno prezreli. Samo da Vam kažem da on više nije na tom mestu. I dok Vam govorim, i još neki sa njim, osećam onu pakosnu radost deteta. Sa druge strane ti neki nisu ni zaslužili da budu tu gde jesu.
I onda je usledio taj kobni poslednji susret. Kada sam Vas video nepomičnog, plakao sam kao kiša. Mislim da do tada ni za kim nisam pustio toliko suza. I sam kraj u Rujnu, bio sam iznenađen ljudima koji ti nisu dali da odeš...ne mogu više da persiram...kao da smo hteli još koji trenutak da ostaneš sa nama. I koliko samo puta smo otpevali Vječnaja pamjat. A ono pored tvog groba, ostali su ljudi kao i ja...sve one koje si zaista istinski voleo, upravo onako kao mene. I obrnuto. Doživeo sam ih kao svoju braću i sestre u pravom smislu te reči. Znam da si imao mnogo neprijatelja oko sebe. I svestan sam da su te mrzeli. Doduše, znao sam i one koje nisi voleo :-)...i to tvoje "da, dobro", prema njima...
A šta je to što smo mi dobili od tebe, ljubav. Pravu, istinsku ljubav. Kao u Jevanđelju kad opisuju koliko je Hristos voleo svog najljubljenijeg učenika Jovana.
Bezuslovna ljubav. Dakle, mene si voleo bezuslovno. A samim tim i prihvatio. I dok ti ovo govorim, ronim prave krokodilske suze. E moj preosvećeni, ni samog sebe nisam prihvatio onako kako si me ti prihvatio. I sve ono što si čuo o meni direktno, ili indirektno. Ja to nikada ni jednog trenutka nisam osetio kod tebe, neko prebacivanje. E to je zaista prava retkost. I to je ono za šta će mi trebati vremena da savladam. A pitanje je hoću li ikada.
Radim na prihvatanju sebe. Skoro, pa da sam naučio. I dok ovo izgovaram, to je i razlog što smo danas zajedno. Da ti se pohvalim da sam skoro naučio da prihvatim sebe onakvim kakav jesam. Dug je to proces bio. Privodim ga kraju.
Da ti kažem, na vreme si otišao...ono što se dešava u našoj zajednici bi te još više dotuklo...tako da si dobro procenio i dobru odluku doneo.
Nekako, od kada nisam u komunikaciji sa tobom. Previše sam se oslanjao na tvoju podršku. To što si mogao, iz mog ugla, da budeš još malo...to je moja želja...ali je činjenica da me nagnalo da se trgnem i da sve ono što sam od tebe naučio primenim i umnožim. I to sam shvatio. Bilo mi je jako teško što si otišao, a sa druge strane, ubrzao sam proces odrastanja. Kao da si znao da je vreme.
Zaista je lepo biti pored tebe i sa tobom. Sve one emocije pokrećeš i sve to u nekoliko sekundi. Onih nekoliko sekundi sa početka našeg razgovora.
Svašta sam ti rekao, onako izokola, kako su misli dolazile, a ima još toliko toga...ostavićemo nešto i za sledeći susret.
Hajde sada da duvamo svećice...
Srećan rođendan!
Poštovani, upravo sam juče čini mi se, na liturgiji, na koju sam otišla samo zato što je vladiki bio rođendan, i zato što se živo sećam praznika Svete trojice kada je služio kod nas u Kraljevu u Sabornoj crkvi koja slavi, plakala krijući, da ne sablažnjavam svet, a kad sam izašla plakala sam stvarno, čini mi se, da je trajalo još malo krv bih svoju isplakala. Duboko me je dirnulo ovo Vaše pisanje. Istina, moja priča sa vladikom je posve drugačija, i premda nikada nisam bila sa njim bliska kao što ste, iz pročitanog vidim, bili Vi, mogu da prepoznam dobar deo toga o čemu ste pisali. Na neverovatan način vladika je obeležio moj život, i pokazao mi i darovao ljubav u trenutku u kom se moj život lomio i u kom bi mala izrečena grubost mene koštala duše. On je to znao i prepoznao i postupio kao istinski pastir, kao otac kog nemam, kao Sami Hristos. Način na koji je on služio je neponovljiv, kao i način na koji je postojao. Ja nakon njegovog odlaska više nikada nisam prisustvovala Liturgiji bez suza, zato što njegovo odsustvo nikada u ovom životu neće moći da bude isceljeno i prevaziđeno i zato što sam imala istinsku privilegiju da uopšte budem u njegovoj blizini, da razgovaram sa njim i da prisustvujem tim zaista savršenim Liturgijama koje je umeo i mogao da služi samo on.
OdgovoriIzbrišiMnogo sam se raspisala, izvinite zbog toga... ganuo me i rasplakao ovaj tekst i hvala Vam beskrajno na njemu.
Tajana Poterjahin
Draga Tajana, tvoj komentar koji sam upravo procitao me je bas dirnuo u dubini duse. Hvala ti na ovako otvorenom i dubokom deljenju.
OdgovoriIzbrišiAntonio
Vladika Hrizostom = ljubav!
OdgovoriIzbriši