Jedna slika = hiljadu reči
Čudni su putevi Gospodnji. U nekom
momentu pomognemo nekome, učinimo jednu sitnicu, a onda u želji da nam uzvrate,
ti neki nam postanu bližnji. Pa i da se više nikada ne sretnemo i za taj
trenutak, koji je kao deo večnosti je dovoljno. Ponekad se pitam šta nosi
određen susret između nepoznatih ljudi. I kuda nas to može odvesti. U suštini i
ne mora nikuda da odvede, dovoljno je da smo se tu i tada sreli.
Imate još
malo mesta iza. Pazite da ne udarite auto. Govorio sam čoveku koji se
upravo isparkiravao. Ne radi
mi ručna odgovri on. Potrebno mi je nešto da postavim iza zadnjeg točka. U
okolu nije bilo nikakvog kamenja, razmišljam... a šta bi mogao da stavi...pa
da...ručnu dizalicu...nemam...reče gospodin...doneću ja svoju, odgovorih. I
polako korak po korak, kako ja to najbolje umem gegajući se posle relaksacionog
kupanja, kao da mi je trebala cela večnost da stignem do auta. Kasnije su mi
ljudi priznali da su mislili da neću ni da se vratim...doneo sam dizalicu,
pogurali smo auto i sve je bilo ok. A onda je usledio i poziv za kafu. Naravno
da sam ga prihvatio. Divni ljudi, divna porodica i sve to na jednom
mestu. Livada sa jedne strane, planine sa druge i reka sa treće. Veče
prohladno, sedimo napolju i razgovaramo. Upoznajemo se. Pričamo i nalazimo
zajedničke teme. Pominje se treća osoba koje više nema. Osećam blagu jezu koja
prolazi niz moje telo. Ljubav prema mlađoj sestri, ćerki je tolika da dok slušam
priču o njoj i o tome kako se borila za život, kako se odnosila prema životu,
je tolika da kao da prestaje da postoji granica između života i smrti. Kao da je i sama Tana tu prisutna sa nama i
učestvuje u razgovoru. Kao da smo zakoračili svi zajedno u onostrano. A opet
smo ovde i sada prisutni.
Stiže mi album sa slikama. Lepa devojka, sa lepim crtama
lica, izraženih jagodica, lepim očima. Ono što mi upada u oči jeste osmeh. I
pogled. Nekako idu zajedno. Nadovezuju se i prepliću. Prepoznajem i osećam ih.
Rečima je to teško opisati. To je onaj isti pogled I osmeh koji nose život. Radost života. Još
samo jedan dan. Još samo jedan dan da vidim izlazak sunca. Da me obasja, samo
još jednom. Da se radujem ljudskom izrazu lica, udahu I izdahu, pokretima I svemu
onome što nas svakodnevno okružuje, a na šta ne obraćamo pažnju. Jer to se
podrazumeva. Ali, ne i za onoga koji se suočava sa smrću. Ili je izbegao
sudbinu.
I ja sam zaboravio taj osećaj. Ali ove noći ga osećam. Osećam
radost života i želju za još jednim danom. Prolaze mi slike kroz glavu kako
je to izboriti se za život. I kako je lep taj još jedan dan kada sunce izlazi. Pokazivanje
drugim ljudima da sam živ i pokušaj da prosto u svakom trenutku pokazujem da
sam tu. HEJ, Dragi moji pa ja sam tu. JAAAAA sam žiivvvvvv. Ali ova blaga Duša
više nije. I to je taj osmeh i taj pogled koje sam prepoznao i koji govore i
sada, hej pa ja sam živa i tu sam sa Vama.
Primjedbe
Objavi komentar