Borba za veru
Ni sam ne znam odakle bih počeo. Tekst je namenjen svima onima koji se BORE za veru. Čim postoji reč borba, onda postoje i zaraćene strane. Na neki način i sam ovaj tekst je borba za veru. :-)
...pre izvesnog vremena sam obišao jedan manastir - Rujno. Tamo je, za one koji ne znaju, sahranjen vladika Hrizostom, episkop žički. O njemu sam i ranije pisao na blogu. Za mene jedan izuzetan čovek i veoma važnu ulogu je odigrao u mom životu. Jedna od stvari koje sam naučio od njega je i kako živeti veru.
( Digresija...kada je prelazio iz banatske u žičku eparhiju, pitao me je...šta si ti Antonije naučio od mene? Moja spontanost ni tada nije izostajala, a ja sam pokazao kako briše ruke. I dan danas ih i ja tako brišem...prst po prst, pa onda komplet ruke. :-) ).
Za veru se ne treba boriti, već je živeti. Vera je za svakoga od nas ponaosob, na prvom mestu stvar sopstvenog i ličnog izbora. Ako sam ja hrišćanin pravoslavac, to je moje pravo i moja slobodna volja. To ne znači da bi trebalo druge da ubeđujem kako sam u pravu i kako bi svi trebalo da budu pravoslavci. Prisećam sam se profesora Jerotića kako nam je jednom prilikom na predavanju rekao: "Da je Bog hteo da postoji jedna vera, odnosno veroispovest, pa ON bi to i učinio tako". Ovako danas imamo jednu lepezu različitosti verovanja. Ali to znači da međusobno ne bi trebalo da komuniciramo jedni sa drugima?...naravno da ne. Jedni od drugih imamo mnogo toga da naučimo. Sve što je potrebno je da budemo otvoreni za drugoga... da drugome pružimo priliku da nas upozna, kao i mi njega. Da ne budemo isključivi.
Lično sam se sa isključivošću borio dugi niz godina. Nisam baš preko noći postao tako otvoren. Bio sam pravi fundamentalista. Ko god bi bio drugačijeg verskog opredeljenja, za mene kao da nije ni verovao. I dan danas postoji jedna anegdota sa početka studija. Mom prijatelju, a danas i kumu, koji je protestant, sam rekao da je sektaš. Onako prekorno, sa sve stasom i glasom. Kako je vreme odmicalo tokom studija, moja borba i revnost za veru je popuštala. Imao sam sreću da sam uzrastao uz prave ljude Gradu Stanića, oca Radovana Bigovića, Vladiku Hrizostoma.
Mom kumu se i dan danas izvinjavam zbog izrečenog.
No, da se vratim na početak priče...
Dakle, nedelja je. Liturgija se završava. Za pričasten se peva duhovna pesmica. Na kraju liturgije se peva psalam. Zamišljam pokojnog kako se okreće. A onda je usledila i zakuska. Preko puta je jedna žena. Interesuje se odakle sam. I kada je čula, obradovala se veoma. Usledilo je pitanje: "Kako se to služi u Beogradu?". Naivno sam odgovorio: " normalno, kao i svuda"..."a, neeeee. Negde se molitve na liturgiji čitaju naglas".
Meni zaista nedostaje čitanje moltitava na liturgiji naglas. Jedino tako znam za šta se sveštenik moli. I zašto ja kao vernik odgovaram AMIN.
Onda me je odvratila od ličnog doživljaja, kao da nemam pravo na to i podsetila na odluku sabora. Na kraju me uputila i da ispratim sajt onih koji se bore za veru.
Sa druge strane su ljudi koji takođe veruju. U čemu je onda problem?
Lično mi je žao što sam u nekom periodu svog života bio isključiv. Sigurno je da sam mnogima zalupio vrata pred nosom, a mogao sam štošta da naučim od njih.
PARADOKS
Završava se zakuska. Odlazim do groba pokojnog vladike. Celivam krst. Zahvaljujem mu se na svemu čemu me je naučio. Udaljavam se od groba. Okrećem se da još jednom bacim pogled. Ispred manastira je njegov grob, kao podsetnik svima onima koji dolaze, da se za veru ne treba boriti, već je živeti. Jednostavan natpis na grobu podseća na to "ČEKAM VASKRSENJE MRTVIH".
Gospode daj nam da slušamo jedni druge...da se međusobno razumemo...saosećamo jedni sa drugima. Daj nam da ljubimo bližnjega svoga kao sami sebe.
...pre izvesnog vremena sam obišao jedan manastir - Rujno. Tamo je, za one koji ne znaju, sahranjen vladika Hrizostom, episkop žički. O njemu sam i ranije pisao na blogu. Za mene jedan izuzetan čovek i veoma važnu ulogu je odigrao u mom životu. Jedna od stvari koje sam naučio od njega je i kako živeti veru.
( Digresija...kada je prelazio iz banatske u žičku eparhiju, pitao me je...šta si ti Antonije naučio od mene? Moja spontanost ni tada nije izostajala, a ja sam pokazao kako briše ruke. I dan danas ih i ja tako brišem...prst po prst, pa onda komplet ruke. :-) ).
Za veru se ne treba boriti, već je živeti. Vera je za svakoga od nas ponaosob, na prvom mestu stvar sopstvenog i ličnog izbora. Ako sam ja hrišćanin pravoslavac, to je moje pravo i moja slobodna volja. To ne znači da bi trebalo druge da ubeđujem kako sam u pravu i kako bi svi trebalo da budu pravoslavci. Prisećam sam se profesora Jerotića kako nam je jednom prilikom na predavanju rekao: "Da je Bog hteo da postoji jedna vera, odnosno veroispovest, pa ON bi to i učinio tako". Ovako danas imamo jednu lepezu različitosti verovanja. Ali to znači da međusobno ne bi trebalo da komuniciramo jedni sa drugima?...naravno da ne. Jedni od drugih imamo mnogo toga da naučimo. Sve što je potrebno je da budemo otvoreni za drugoga... da drugome pružimo priliku da nas upozna, kao i mi njega. Da ne budemo isključivi.
Lično sam se sa isključivošću borio dugi niz godina. Nisam baš preko noći postao tako otvoren. Bio sam pravi fundamentalista. Ko god bi bio drugačijeg verskog opredeljenja, za mene kao da nije ni verovao. I dan danas postoji jedna anegdota sa početka studija. Mom prijatelju, a danas i kumu, koji je protestant, sam rekao da je sektaš. Onako prekorno, sa sve stasom i glasom. Kako je vreme odmicalo tokom studija, moja borba i revnost za veru je popuštala. Imao sam sreću da sam uzrastao uz prave ljude Gradu Stanića, oca Radovana Bigovića, Vladiku Hrizostoma.
Mom kumu se i dan danas izvinjavam zbog izrečenog.
No, da se vratim na početak priče...
Dakle, nedelja je. Liturgija se završava. Za pričasten se peva duhovna pesmica. Na kraju liturgije se peva psalam. Zamišljam pokojnog kako se okreće. A onda je usledila i zakuska. Preko puta je jedna žena. Interesuje se odakle sam. I kada je čula, obradovala se veoma. Usledilo je pitanje: "Kako se to služi u Beogradu?". Naivno sam odgovorio: " normalno, kao i svuda"..."a, neeeee. Negde se molitve na liturgiji čitaju naglas".
Meni zaista nedostaje čitanje moltitava na liturgiji naglas. Jedino tako znam za šta se sveštenik moli. I zašto ja kao vernik odgovaram AMIN.
Onda me je odvratila od ličnog doživljaja, kao da nemam pravo na to i podsetila na odluku sabora. Na kraju me uputila i da ispratim sajt onih koji se bore za veru.
Sa druge strane su ljudi koji takođe veruju. U čemu je onda problem?
Lično mi je žao što sam u nekom periodu svog života bio isključiv. Sigurno je da sam mnogima zalupio vrata pred nosom, a mogao sam štošta da naučim od njih.
PARADOKS
Završava se zakuska. Odlazim do groba pokojnog vladike. Celivam krst. Zahvaljujem mu se na svemu čemu me je naučio. Udaljavam se od groba. Okrećem se da još jednom bacim pogled. Ispred manastira je njegov grob, kao podsetnik svima onima koji dolaze, da se za veru ne treba boriti, već je živeti. Jednostavan natpis na grobu podseća na to "ČEKAM VASKRSENJE MRTVIH".
Gospode daj nam da slušamo jedni druge...da se međusobno razumemo...saosećamo jedni sa drugima. Daj nam da ljubimo bližnjega svoga kao sami sebe.
Браво!
OdgovoriIzbrišiHvala Miloše!!!
OdgovoriIzbrišiДивно... :-)
OdgovoriIzbrišiHvala Vam!
Izbriši