Antonio Aras

  U ovom tekstu bih se po z abavio temom zašto jedemo. Preciznije o emocionalnoj nelagodnosti, prisutnoj u nama, koju pokušavamo da prevaziđemo hranom. Majkl Bruan i njegov Proces prisutnosti me je podstakao na pisanje ovog teksta. K ad god imamo emocionalnu nelagodu, proizveden u iznutra, nekom prošlošću, ako pokušamo tu vatru da ugasimo nekim spoljašnjim faktorom, u gasić emo je , ali privremneo. Doći će novi požar, podstaknut nekim novim okidačem, koji ćemo mi gasiti na uobičajen način . To je neprekidna, nevidljiva borba. U suštini, ne treba da se borimo, niti utehu samo da tražimo u spoljašnjim stvarima. Potrebno je okrenuti se unutar sebe. To su oni momenti kada ostanmeo sami i ne znamo šta ćemo sa sobom. Uznemireni smo zbog nečega, a ne znamo zbog čega. E te momente bi trebal o da is koristimo i proverimo sa sobom, šta je to? Šta je to što sada meni telo poručuje. Teško je suočiti se sa sobom i tragovima iz prošlosti. Ali dok to ne učinimo, oni su integrisani unuta...

Oduvek sam želeo da smršam i da napišem tekst o tome. Zavideo sam ljudima koji su to uradili. Upravo mi je ta ideja bila dodatna motivacija da smršam. Ali ono što moram da naglasim, lično mi je bilo bitno, da se tokom procesa mršavljenja i zabavim.  Od kako znam za sebe, večito samo bio krupan, jake konstitucije. Uvek bilo teško da izgovorim tu reč, debeo. Nikako se nisam mirio sa tim. A to bi se uvek ogledalo tako što bih se, kada mi neko ukaže na telesnu težinu, ljutio i ne bih razgovarao više sa njim. Obično bih odgovorio sa "šta ga se tiče" i nastavljao da jedem.  Kada bih nekako i došao u kontakt sa tim da sam ipak preterao sa težinom, onda bih se okretao raznim dijetama. Od pilotske dijete, do izbegavanja ugljenih hidrata, pa do posta. Postoji jedna anegdota u vezi pilotske dijete, koja se bazira na tome da svaka hrana nosi određen broj poena. Piletina je nosila 0 poena. Jednog dana kada sam se našao sa ekipom, sav ponosan sam rekao, kako sam za ručak pojeo nula poena. ...