Проговарам

Пре пар дана на телевизији слушам, у оквиру емисије 150 минута на Првој телевизији о злостављању унутар једне заједнице. Била је то Јелена Балашевић која је након тешке саобраћајне несреће, успела да се опорави. У вези са својим партнером, који је физички матлетирао. Прича иде даље, како није хтела да каже својим родитељима ништа о томе, јер је била срамота. Како сам је чуо да прича о том догађају и то тако јавно, а плус ћерка познатог певача. Заиста сам се задивио. А затим још једна храбра новинарка, чије сам име заборавио.

Међутим у мени је почео да се јавља неки нелагодан осећај, који ме је вратио неких 17 година уназад. Негде на територији Босне, на граници између Републике Српске са једне стране и Федерације са друге. Ишао сам да певам са Оцем, наравно не својим. Већ је то један црквени великодостојник. Када смо стигли замолио је да га измасирам, јер га је болела глава. Пристао сам, ненадајући се шта ме тамо чека. Међутим, оно што се десило је да ме је дотични сексуално напао. Нисам смео да вичем, нисам смео да дижем елику буку, јер сам био свестан његових веза у том крају. Полако сам се измицао и успео сам да избегнем крајњи исход. Изашао сам из собе сав погубљен. Годинама нисам о томе никад причао. Тек по некоме. А разлог зашто то вечерас баш чиним? Подстакнут Јеленом Балашевић. Годинама сам ћутао, осећао кривицу, минимализовао сам тај догађај. Говорио себи да то није ништа. То је само мали покушај...и тек након година рада на себи на психотерапији, тај мали покушај је постао оно што јесте, а то је силовање. Срамота да се не проговара о томе, јер ко ће ми поверовати, када се и преко других ствари тек олако прелази. Коме да докажем. Остало ми је само да ћутим. Ужасан је осећај доживети то, а тек касније и носити то са собом. Освешћивање тога шта се десило ми је помогло да се поново суочим са тим, овог пута са снагом и капацитетима да то и превазиђем. А то је сву ту нелагодност, презир и то не према другоме, него према самом себи.
Будући да сам верник, онда је уследила гомила питања и недоумица. Како је могуће да је Дотични ту где јесте, на таквој позицији. Касније сам чуо и за друге случајеве, али ти људи тада нису славно прошли. Био сам љут на све оне који су постављали такве људе на таквим позицијама. Размишљао сам о томе и да напустим Цркву да се више никад не нађем у њој. Данас када слушам људе у својој околини, па кажу да неће да иду из разних разлога у цркву. Због разних догађаја. Ја их разумем. И сам сам био у таквој сизуацији. Али исто тако, ја волим што сам члан и сам сам себи рекао да не желим себе да изопштавам због Дотичног, или неког другог. Да имам право да будем ту где јесам и да се борим на свој начин за оно што јесам.
И сада будући да је прва недеља поста, може се неко питати о опраштању. Да, желим да опростим, да разумем, али исто тако имам право да задржим и онај део који ми лежи на срцу.

Пишући ово, осећам још једном олакшање, као први пут када сам освестио догађај у пуном светлу и када сам се ослободио сопствене кривице. Овог пута у другачијем облику.

...и колико је само људи у нашем окружењу који су нешто слично претрпели, или трпе.

Овај текст сам написао како бих дао подршку свим људима који су нешто слично доживели, били они мушкарци, или жене...да, ПРОГОВОРИТЕ О ТОМЕ...нема нико право на нас/вас, ма колико моћан био.