Progovarajmo!!!
Naslov ovog teksta "Progovarajmo", sam dao kao podršku da ne ćutimo na sva ona silovanja i seksualna zlostavljanja sa kojima smo došli u kontakt na bilo koji način. Kao žrtve, ili kao neko ko je u vezi sa žrtvom.
Podstaknut komentarima na samom blogu krenuo sam da odgovorim na komentar, a onda sam shvatio da to prevazilazi okvire odgovra i odlučio sam da to objavim ovako...
Činjenica je da je ono što sam objavio podstaklo mnoge čitaoce na razmišljanje u vezi sa seksualnim zlostavljanjem. Od mnogih od vas sam dobio podršku za ono što sam napisao. Mnogo empatije, ali i otvaranja. I zaista vam hvala na tome.
Poenta je da ne treba da ćutimo i osećamo krivicu sa istim pitanjem dal sam mogao nešto da promenim?!!!...ili, ma nije to TO!!! I koliko je samo seksualnog zlostavljanja u našoj okolini, a da toga nismo ni svesni!!! Ili, nedavno sam čuo priču kako je neka žrtva oprostila nasilniku...skidam kapu za to. Ali nije samo stvar dal ću ja da oprostim nekome za to što mi je učinio, nego, ako u tom opraštanju, JA OPROSTIM i nastavim da ćutim o tome..., a onda se pojavi na još desetine ljudi koji su slične stvari doživeli od strane iste osobe. Na žalost, koliko li je ovaj seksualni nasilnik iz mog slučaja još žrtava pronašao. I gde su one i kako su one? Iz tog razloga je na moja odgovornost što to tada nisam rekao, jer bih makar ukazivanjem, možda nekoga spasao ( Kažem ukazivanjem, jer je činjenica da u našim krugovima ljudi sporo reaguju i tek kada se stvar toliko rasplamsa, e onda nastupa smena sa trona). I to spasao na ličnom planu. Možda bi čuo, pa bi izbegavao bilo kakve bliske susrete sa tom osobom.
I onda ona relativizacija stvari, razumevanje za tu osobu, da on ima svoje razloge zašto to čini. A onda i zataškavanje od strane okoline i negledanje istini u oči. Jednostavno, ne želim da razumem. A druga strana treba da snosi odgovornost za svoje postupke. A naše je da ne ćutimo, nego da se izborimo za načine kako će se naš glas čuti.
Nedavno se u muzičkoj emisiji "Tvoje lice mi zvuči poznato", pojavilo mnogo žena žrtava nasilja. Svaka čast na toj hrabrosti. To bi trebalo da bude primer svima nama. Zamerka produkciji bi bila što među tim žrtvama nije bilo muškaraca, na šta je jedino Vlado Georgijev ukazao kao član žirirja. Sa druge strane je pitanje dal bi se neko od muškaraca i smeo pojaviti???
No, mi ne treba da čekamo i da se nadamo da će se stvari promenti.
Tj., da će se sam zlostavljač promeniti.
Jer same od sebe se nikad neće promeniti. Čim se desi jedan nasrtaj, pitanje je samo kada će se on opet ponoviti.
Naše je da pronađemo način i da hrabrimo jedni druge, da ukoliko nam se desilo nešto tako da ne ćutimo, već PROGOVARAJMO.
Podstaknut komentarima na samom blogu krenuo sam da odgovorim na komentar, a onda sam shvatio da to prevazilazi okvire odgovra i odlučio sam da to objavim ovako...
Činjenica je da je ono što sam objavio podstaklo mnoge čitaoce na razmišljanje u vezi sa seksualnim zlostavljanjem. Od mnogih od vas sam dobio podršku za ono što sam napisao. Mnogo empatije, ali i otvaranja. I zaista vam hvala na tome.
Poenta je da ne treba da ćutimo i osećamo krivicu sa istim pitanjem dal sam mogao nešto da promenim?!!!...ili, ma nije to TO!!! I koliko je samo seksualnog zlostavljanja u našoj okolini, a da toga nismo ni svesni!!! Ili, nedavno sam čuo priču kako je neka žrtva oprostila nasilniku...skidam kapu za to. Ali nije samo stvar dal ću ja da oprostim nekome za to što mi je učinio, nego, ako u tom opraštanju, JA OPROSTIM i nastavim da ćutim o tome..., a onda se pojavi na još desetine ljudi koji su slične stvari doživeli od strane iste osobe. Na žalost, koliko li je ovaj seksualni nasilnik iz mog slučaja još žrtava pronašao. I gde su one i kako su one? Iz tog razloga je na moja odgovornost što to tada nisam rekao, jer bih makar ukazivanjem, možda nekoga spasao ( Kažem ukazivanjem, jer je činjenica da u našim krugovima ljudi sporo reaguju i tek kada se stvar toliko rasplamsa, e onda nastupa smena sa trona). I to spasao na ličnom planu. Možda bi čuo, pa bi izbegavao bilo kakve bliske susrete sa tom osobom.
I onda ona relativizacija stvari, razumevanje za tu osobu, da on ima svoje razloge zašto to čini. A onda i zataškavanje od strane okoline i negledanje istini u oči. Jednostavno, ne želim da razumem. A druga strana treba da snosi odgovornost za svoje postupke. A naše je da ne ćutimo, nego da se izborimo za načine kako će se naš glas čuti.
Nedavno se u muzičkoj emisiji "Tvoje lice mi zvuči poznato", pojavilo mnogo žena žrtava nasilja. Svaka čast na toj hrabrosti. To bi trebalo da bude primer svima nama. Zamerka produkciji bi bila što među tim žrtvama nije bilo muškaraca, na šta je jedino Vlado Georgijev ukazao kao član žirirja. Sa druge strane je pitanje dal bi se neko od muškaraca i smeo pojaviti???
No, mi ne treba da čekamo i da se nadamo da će se stvari promenti.
Tj., da će se sam zlostavljač promeniti.
Jer same od sebe se nikad neće promeniti. Čim se desi jedan nasrtaj, pitanje je samo kada će se on opet ponoviti.
Naše je da pronađemo način i da hrabrimo jedni druge, da ukoliko nam se desilo nešto tako da ne ćutimo, već PROGOVARAJMO.
Primjedbe
Objavi komentar